Muso paygʻambar bir yaylovdan oʻtayotganida bir choʻponga duch keladi. Choʻpon Xudoga nola qilib der edi: “Ey Xudojon, Sen qayerdasan, kel, sochlaringni tarayin, chorigʻlaringni tikayin, naki oʻz jonim, balki qoʻylarim, farzandlarim ham senga fido boʻlsin. Qayerdasan, borib dastyoring boʻlsam, sut-qaymogʻim bilan qorningni toʻydirayin, boshing ogʻrisa, boshingni silayin, yuz-qoʻlingdan oʻpayin, oyoqlaringni uqalayin...”
Muso buni eshitib choʻponni koyiydi: “Ey ahmoq, kofir boʻlding, Xudoning chorigʻi ham, tuni ham yoʻq, u yemaydi, ichmaydi, Uni oʻzingga oʻxshatma. U goʻyo quyosh, sen bir chivin...” Choʻpon Musoning bu gapidan qattiq xafa boʻladi va jimib qoladi.
Shunda Parvardigori olamdan Musoga vahiy keladi: “Ey Muso, nima qilding, bandamizni bizdan ayirding, qoʻy, aytsin, sen bandalarning dilini Parvardigorga ulash uchun yuborilgansan, ajratib tashlash uchun emas. Biz har odamga, har bir elga oʻz darajasida, oʻz tilida muhabbat izhor etishga imkon berdik. Hindlarni hind tilida, sindlarni sind istilohida soʻzlatdik”.
Bu rivoyatda ham Rumiy tashqi belgilar, soʻzlar shakliga eʼtibor qilmaslik, balki soʻzning maʼnosiga, samimiyligiga eʼtibor berish lozimligini taʼkidlaydi. Choʻponning soʻzlari juda toʻpori, sodda. Choʻpon Xudoni oʻziga oʻxshatib tasavvur etadi. Ammo uning soʻzlari, muhabbati soxta emas, tama-gʻarazga asoslanmagan. U bor-budini Xudo yoʻlida sarflashga tayyor. Albatta, yurakdan aytilgan gaplar qanday tilda boʻlmasin aytuvchining sadoqatini ifodalaydi.
“Ma’naviy masnaviy” asaridan
@drabllar — qisqa hikoyalar