Дилер Истине

Неке приче су толико добре, да могу да дозволе себи да имају апсолутно срање од завршетка, неки крај који отвара млака филозофска питања и пушта причу да живи заувек у тој недоумици. Као нпр крај у Сопрановима. Ал нажалост срање крајеви су постали део свакодневнице и у жељи да буду оригинални, све смо их до сад чули.

Зато, увек можемо да причамо како су генерације деведесетих имале нормалан поглед на то да је дркање на голу жену од наставка за ласер или хемијску што кад се окрене скине јој се одећа - скроз нормално. Не кажем, куповао сам и ја на екскурзијама. Па кад се на ласеру оцрта брадавица као нека тачкица на зиду, а циган из разреда креће одма да се ћапа за курац. Али нећемо причати о томе.

Играли смо петком током факса тај неки фудбал годинама на Колосу, био много квалитетан, доста јаки пањеви играли, један од оних којима се радујеш целе недеље. На једном од њих сам од свог саиграча коњине са ногом ширине бетонске цеви добио лопту у јаја. Тад су још увек била множина хехе. Да, сви смо добили лопту у јаја, ал одма сам знао да је ово другачије. Није постојао тај чучањ или скакање на пете које је могло да истресе тај бол. Једва сам кући дошао.

Прође то дан касније и одем ја кући за лето. Будем ту пар недеља и шта сам могао радити у тим годинама? Блејао цео дан, дувао, јебавао девојку, варао девојку, игро стони тенис на плажи, купао се у Сави, узмем петицу за три сома, продам шест пакета за шест сома итд. Класик.

Један дан на столићима за стони тенис осетим како ме јаје боли на свако померање ноге. Као да је невероватно осетљиво, знате оно кад вам риба сиса јаја поприлично ентузијастично и дуго, па постане непријатно. Е па дупло то. Баш свако трљање о ногу ме тера да се не крећем. А дошао бициклом на плажу, муке танталове. Реко неће да ваља. Ма знао сам одма шта је. Ћале имао рак тестиса десет година раније.

Долазим кући говорим му шта како, каже јебига то не боли, нема ти шта ту да осетиш, иди опипај јел имаш квржицу, тако је он сконтао. Ал у принципу каже, вероватно си прехладио јаја. Реко шта лупеташ каква прехлада јаја, то си сад измислио, то не постоји. Постоји, постоји, посебно теби који идеш у шорцу и напољу си на бициклу од јутра до јутра. Реко ајде идем да опипам.

Наравно следећа сцена је код уролога смо, пипка ми јаја, као ајде да снимимо, ал нема шта, можемо одма да закажемо операцију. Јооој муке, ја тек прва година факса, навадио се на курве, само би скакао. Сад не могу да их видим очима. Небитно.

Завршимо ми ту снимање, џа-бу, одем назад и као ајде дођи сутра и иде операција. А у курац, нисам очекивао тако брзо, ал шта је ту је. Дођем ја сутрадан и нека врх сестра ту са урологом и треба да се избрије цео микан и јаја онако профи за захват. Каже оћеш да идеш кући или да ти она одради. Видим ја да је он то мени наместио сапуњање, само што ми није намигнуо матори џукац, наравно да ће сестра то да одради. Узме она пену, размаже свуда и крене са оним медицинским жилетом ко манијак лево десно. Јебем ти сунце, скочим ја као опечен бре, боли сељанчуро, каква пена, ништа не ради, ко на суво да ме брије. Добро биће пажљивија. Курац пажљивија брате не могу да се контролишем само скачем, опирем се, гледам само кад ће да почне крв да шикља из курца, па да се онесвестим тамо.

Наљутила се мало, као па нико се није тако цимао и жалио, ко да сам мало дете. Бежи бре, па нисам пичка да скакућем ни око чега, боли бре. Сад већ и доктор пизди и као ајде, пожури. Ма пуши курац узмем ја тај бријач и сам најнормалније се обријем. Реко видиш да није проблем у мени. Јадан тај који ју је оженио.

Ништа, одма тамо на урологију дођем у собу, приђем поздравим се са осталим пацијентима, ја једини испод 30 година у соби са још њих четворицом. Пишају у кесе, неки проблеми које сам потиснуо скроз, не знам ни шта их је морило. Сад кад се сетим, сигурно ствари горе него мене.

Наравно прошверцујем ја у кутији кафетина две буксне, ал никако да се измигољим соло из собе, него увек неки деда оће да иде да пуши тамо ван болнице. О јебем ти, а ја чак нисам ни пушио пљуге.

А сутра операција.

Треба ми соларна бакља. Треба ми соларна бакља да угаси сву комуникацију на планети барем две недеље. Да спржи све микрочипове, па и на микроталасној.

Да устанем и одем да попијем кафу и на уласку у локал са оне полице ухватим три различите дневне штампе и баш сваку кренем са задње стране, од спортског дела.

Да уђем у двориште код ортака и дерем се ГАААЗДЕЕ зато што не ради телефон.

Да поверујем у трач да су у Патагонији нашли костуре џинова и нема шансе да проверим да ли је тачно, а искрено, лично, волео бих да су џинови постојали, па је то за мене истина, а ти докажи супротно.

Информације које упијам на дневном нивоу су абнормалне и хватам себе да ако оћу да читам морам телефон да оставим у другој соби. У супротном, после сваког поглавља ћу да "частим" себе бленући у екран пар минута. А ништа се није десило током тог поглавља. Јебо ми пас матер.

Чак и смрдљиви интернет ми не ваља. Не пружа ми ону оригиналност коју је некада имао, сва храброст коју су људи имали да направе нешто ново је нестала због ироније и сарказма. Неко нас је све убедио да је проблем у нама, а не у свету око нас. Глупи терапеути и она помама коју су имали. Фала курцу сад је и то спласнуло. Поправљај себе да можеш да преживиш у лошем свету.

Нисам у стању да напишем три реда текста без прекидања, ко да сам на писменом за који нисам прочитао лектиру.

Недостаје ми време када је било једноставније, није то жал за младости, факсу, него оптерећен сам свиме. Јебем ли га, ваљда иде са годинама, обавезе, проблеми, нервоза. А цео живот сам нервозан. Имам бре семафоре у граду које сматрам непријатељима.

Често запитам себе када сам био последњи пут срећан. Ал она граница која прелази срећу и прераста у еуфорију. Или био спокојан, неоптерећен. Сад иде хот тејк, задњи пут кад сам био слободан и фокусиран је био кад сам други пут имао рак. Чудан је то осећај, кад ти је једини посао у животу да преживиш. А заправо се не питаш пуно.

Дуго желим да запишем то, а јебига зајебано је, јер је веома тешко да не буде патетично, ево сад док читам ово тешко је брате за читање, тко ће слушат туђу муку јелте (Ибро није хтио пара, Ибро ће вазда бит фукара). Ал ајде, нит сам ја нормалан, а и веома нисам то нормално проживљавао, па контам да ако се пређе преко кринџа, може да буде и занимљиво и смешно за читање. Ко манге кад се појаве сисе, главни лик се постиди и окрене главу или му испадну очи и јежиш се од непријатности и ако успеш да пређеш преко тога, заправо може да буде веома занимљиво.

Јер не може да буде толико лоше ако прича садржи бежање из болнице, уношење буксни у њу, Мортал комбат на онкологији у Каменици и везивање рана од операције изолир траком.

Колико ли се деси у детињству малих и у том тренутку небитних ситуацију у животу да ти га даље дефинишу? Има неки педер терапеут на ког жене дркају који тврди да сваки део твоје личности је изазван неком "траумом" из раног одрастања. Ја ко и сваки нормалан и поштен човек који се шиша кратко и слуша реп и народњаке апсолутно не верујем тој НВО-НАТО пошасти званој терапија. Да да, апсолутно постоје људи којима је потребна, да не улазимо сад у ту дискусију, ко мисли да му је потребна нек иде и нек се тера у курац, ал да су сви јако посебни и депресивни и морају да разлажу на чиниоце како се тата продрао на њих кад су сломили вазу, стварно не могу да слушам.

Скоро сам причао са другаром колика је била танка граница да будеш злостављан и обележен као јадник и да будеш са друге стране малтретирања.

Каже он мени, био је тако неких 11 12 година кад је добио први мобилни и мајмун из краја му га на игралишту декне и то не украде, него узме из руке и као сад је то моје. Док је он био утучен, остала деца су намирисала крв и само му погоршала ситуацију и кренула да га дркају. Имао је ту срећу да локални криминалац му је комшија и њему се пожалио усран од плакања док је ишао кући и овај је отишао лопову у двориште, дркно шамар и вратио телефон. Од тада је у крају било познато да има јаку протекцију и то је дефинисало менталитет према њему остатка дечјег игралишта.

Што се мене тиче, сећам се тих првих озбиљнијих малтретирања што су се дешавала предамном, кад узму тако неког несретника и крену да играју зуце са њим, па га напуцавају ногом у главу и лажу ко је ударио, а ти мораш да се смејеш и да ти је као све то урнебесно, јер ако случајно имаш саосећања према њему веома лако си следећа мета, јер си очигледно нека тамо мала плачљива пичкица.

Не знам шта је тачно Божи Бесу дефинисало да буде грозоморна мета малтретирања, ал знам да му је све то на крају изазвало да постане озбиљан пајдоман. Подсетио ме тај другар на њега, јер је скоро радио нешто за град, спремали су неки фестивал и затвор је послао ове из отвореног да помажу и међу њима је био несретни Божа. А мене браћо, само пукну флешеви Боже који скичи док му нас десет малих хијена скида одећу и везује неки дебели бродски канап око руку и ногу и буквално га разапиње на дрво. Сећам се како је ноћ бацала страшну месечину, пун гас, пун месец, ми на плажици у граду, ко подне да је било ми у сећању, светлост месеца о песак и реку и Божа који се мало смеје, мало вришти, није баш сигуран да ћемо стварно да га разапнемо, ал како су му скинуте гаће и први чвор око руке направљен, видео је да је ђаво однео шалу. Неко се попео на дрво, велики храст који је и дан данас на плажици и попео се пун курац високо и једну руку на једну грану, другу на другу страну дрвета.

Ту је кренуо баш да вришти, јер знао је ако буде везан ту го, да ћемо га оставити преко ноћи, јер је све то било инспирисано ранијим догађајем то исто лето где је везан био на гробљу за надгробни споменик преко ноћи. Кажу да се тек око три-четири ујутру неко из насеља поред усудио да оде на гробље и извиди какви су то нељудски врисци избијали из њега.

И тако буде он везан за те гране на веома уском канапу, довољно да не може да побегне иза дрвета да се сакрије, а довољно раширено да не може да се попне уз један од њих да развеже. Го, нормално. Докле је то трајало? Зар је битно?

Ако некада имам дилеме што сам имао рак два пута, сетим се оваквих догађаја и јасно ми је да је све надокнада за брда ствари. А ако ово није довољно, чекајте да чујете следећу. Учите вашу децу да не буду говна.

Не верујем да је тај дан био врућ као данашњи, ал дефинитивно ми није био пријатан. Зидали смо зид поред капије, јер је прошли био стар брат брату 70+ година, маторији од куће у дворишту и кренуо је да се љуља.

Није био неки претерано тежак посао, с обзиром да смо радили нас четворица у тијенџерским годинама, а ја сам још увек имао оба јајета, тако да сам био препун снаге и тестестерона. Знали смо веома добро да слажемо цигле на малтер, ал нас је бунио крај, тј шта да урадимо са врхом зида, колико да наспемо чега и како да га обликујемо.

Пошто смо били сами без родитељског надзора, једина особа коју смо могли да питамо како да назидамо и уобличимо врх ограде је био мој деда који је већ надгледао са сигурне удаљености на клупи, испод липе. Догегао се до капије и рекао шта треба да радимо, ал обавезно на крају да разбијемо флаше од пива које смо циркали и да наспемо у малтер срчу. Ал баш добро да наспемо, да вири оштро стакло и сигурно ће нам требати десетак флаша. Чак нам је одвојио једну картонску кутију у коју можемо да разбијамо, без да срча лети по дворишту. Све је он нама објаснио, само на крају није рекао што. Претпоставио сам, а претпостављате и ви шта ће бити одговор, а он је наравно био "ПА ДА ЦИГАНИ НЕ ПРЕСКОЧЕ ОГРАДУ И КРАДУ ПО АВЛИЈИ".

Истини за душу, ми старији се сећамо веома добро цигана који су улазили у двориште и куцали на врата да просе, неретко и покушавали да уђу у кућу, ако виде да је дете само, ал то се није десило у том моменту већ 10+ година. Деда се мало и наљутио што нећемо да правимо његову верзију бодљикаве жице, нешто прогунђао о омладини и сигурности породице, ал на крају је пристао да ћути под митом једног Јелена. Кренуо је да претура по гајби полу млаког пива са очигледно неким циљем на уму. Погледао је око себе по дворишту, гледао опет у гајбу, извлачио попијене флаше и напокон гласно и јасно опсовао још једном омладину.

-Деда, шта је сада?
-Ништа не знате... Све браон флаше... Ниједна зелена.
-Зелена флаша? Па нема њих пуно, увек једна или ниједна у гајби. Ал нисмо узели целу, него смо узимали из фрижидера, па нисам ни обраћао пажњу.
-Наравно да ти ниси обраћао пажњу, кад не знаш. Не знаш да је Јелен пиво у зеленој флаши три пута квалитетније од овог у браон.
-А добро чекај, како може да буде квалитетније, исти курац, Јелен ко Јелен?
-Зелена флаша ти је тест флаша! То они обележе да баш та иде на проверу у Завод за заштиту здравља, па она буде сигурно по прописима и наравно да прође цела тура само због ње. Зелени Јелен је најбољи Јелен. Ајде, сад иди до ћошка и нађи деди један такав, не бисте курца знали да назидате да вам нисам помогао.

На крају није ни било тачно да нам је помогао да назидамо врх ограде, јер нам је требао шаблон и даске да подупремо да би била заобљена на врху. Ал то није ни битно, урађено је дан касније уз помоћ комшије.

Оно што је битно је - која је права истина иза ретке зелене Јелен флаше, како је настала и нестала, да ли је стварно тест флаша и остале урбане легенде?

Уморан сам браћо. Али искрено, уморан сам већ дуго од ове сексуализације. Уморан сам од онлифанс курветина, од разголићених дроља које причају кринџ вицеве, од бумерских сексуалних видеа, од реклама за барбамс лосион у којима се пичке ложе на ликове са брадом, од амиџи шоа где глупе задругарке јашу лопту за фитнес и симулирају секс.

Поражен сам браћо чињеницом да нека глупа онлифанс курва прича како она није рођена као Тесла и да јој ништа друго не преостаје сем да продаје своје тело за паре глупим смрдљивим инселима који јој то омогућавају.

Од момента када је Игор Озбиљне теме кренуо са садржајем на нивоу жвалавог Чоде где ти снима како му је било на крстарењу од, види ми курца, читавих 500е, ту смо требали сви да га надувамо курцем. Сад је касно. Сад је већ објаснио деци у основним школама како је скроз океј да омогућаваш да жене живе од продаје свог тела. И не, не желим да улазим у расправу да ли је слика продаја тела. Није на нивоу проституције где курац улази у пичку, али јесте.

И не могу да причам о глупим курветинама. Као што ми је СНС смучио заставу, као што ми је Бунт смучио србовање (да да, Бунт = СНС, то није поента), тако су ми и оне смучиле било какав еротски садржај. Већ дуго ме смара било какав садржај те врсте. Како крене сцена секса на филму, мени се очи већ склапају. Не могу, видео сам то сто пута. Видео сам три курца у шупку на порнићу, јебе ми се за глуму секса испод јоргана у америчком филму. Засићен сам сексом, ја кад видим на фиду добру рибу скролујем што брже само да би алгоритам то запамтио да ми више не приказује. Само географија, историја, шеге и пошалице.

Оћу да причам о мушкарцима који плаћају јебени онлифанс. Ко су ти људи? Зашто их не спрдамо? Јел могуће да постоји неки working class човек који ради за сатницу од 130 динара и уплати некој Хабиби која чак није ни добра риба да гледа месечни садржај где се она облачи у зечицу и пуши дилдо?

Ви мислите да Друштвена Динамика преживљава већ десет година тек тако? Па браћо, нажалост, курсеви се продају, он има часове и држи предавања. Постоје ликови неспособни за контакт са женама и плаћају тај смрдљиви онлифанс. И они криве исте те жене зато што су неспособни. Које јебене пичкетине. ДА, жена им је крива што је он болид и не може да је гледа у очи, а не у сисе.

Браћо, ако већ причате да су све жене курве или шта већ, онда немојте то да им омогућавате, веома је једноставно. Ајде да се мало уозбиљимо и кренемо да јебемо матер и спрдамо свакога ко плаћа то срање, као што смо сад усрали Озбиљне теме. А заслужио је веома.

Највећи трик који је ђаво извео је да убеди жене да морају да буду курве да би биле слободне. Будите ми добри и памет у главу, није курва крива што је курва итд.

sabskrajbuj se na ozbiljne teme i budi ucesnik izvlacenja fuck a fan na nikinom onlyfansu

Нешто је кренуо да прича, да лаже о некој војној обуци на којој је као био и како се спрема да иде на Косово. И јебига, некад ти прија да слушаш шта будала прича, а некад те смара и само оћеш да га отераш у курац. Али, прича добија нови угао кад Страца вади из џепа пун целофан семења татуле. Некоме (не кажем да нисам ја био тај злотвор) је пало на памет да кренемо да га ложимо колико може највише татула да поједе и успут попије вотке на бело. Сад, не знам колико сте упознати са конзумирањем татула, ал ставе се семенке у чеп било какав и смрве док су у њему и ти кад напуниш тај чеп и смрвиш га то је једна доза или како год да то називамо. Он је то урадио једном, смрвио, па још једном, па још једном док није преливало из чепа. Дрмнуо је то и кренуо да залива вотком док ми навијамо ко у америчким филмовима ЈОШ ЈОШ ЈОШ ЈОШ, па је брат брату оцепио пола литре вотке на бело.

Хаос је почео у рекордном року, не знам да ли му је требало пет минута да полуди. Кренуо је да показује шта је као научио на тој војној обуци на којој је шатро био. Да пузи по некој прашинчини, да ради колут, да се пење уз неку јадну брезу и за дивно чудо успео је јебеш ми све сигурно два метра да се успење са ногама обгрљеним око ње. Кад се спустио био је сав изгребан по фаци, рукама, ма хорор. Питали смо га јел научио да уради стој и да пете наслони на брезу, одговорио је пун себе НАРАВНО! И јебо матер, стварно уради он прави правцати стој и таман кад је требао пете да наслони на дрво, промаши га и дркне свом тежином у ону прашинчину која се дигла толико да га је целог сакрила у браон маглу. Ту смо умирали од смеха пар минута и коначно нас је сморио и одлучили смо да запалимо гајбама и да се спремимо да гледамо негде текму, остављајући самог Страцу прљавог и крвавог у шибљу насеља.

И прође ту пар месеци, од њега ни трага ни гласа. Увек је вребао ту около, имао је тај њух када се негде пали буксна да се само појави и да моли да му оставимо на крају флопа. Мајке ми, забринули смо се за њега, ал немаш ти ни кога да питаш јел жив ил мртав. И ето ти га, појави се после неког времена. Кошуљица карирана, неке патика ципеле, оно класичан неуспешни покушај уљудљивања и брате, нормално прича, нема замуцкивања и смишљања реченице.

Па добро бре Страцо где си ти месецима? Каже он нама сећате се онај дан кад сте ме оставили овде... Како да заборавимо... Па каже ви отишли, а мени се слошило и ја у хитну. Ушао ја све фино, обратио се оним добрим људима реченицом "Људи, мени је лоше, баш ми се слошило, треба ми испирање" и замисли џукеле ме вежу за кревет, ошамуте и пробудио сам се у Београду у душевној болници. Месец дана сам био тамо везан каишевима, кењао сам низ ногавицу, све ми се говна скорила око ноге, као гипс да сам имао. Ал ево сад сам дошао себи и тражим посао, ни не пијем више, ништа.

Мени га било жао, баш сам се осећао кривим и реко ај брате видећу ја нешто да тамо код мене на рециклажи пакујеш картон или балираш, не знам. И стварно дошао сутрадан тамо и радио добра три месеца док се опет није пропио, ал то је друга прича.

Неко време касније, сретнем ја комшију који ради у хитној. Нешто крене да ми се жали и дода "Ал ништа као онај дан кад нам је Страца упао...". Реко шташташта, причај? Каже ма брате, упао нам дебил одваљен од ко зна чега, кренуо да ломи прозоре, удара песницом, крвав сав, луд, напада пацијенте, ми скочили на њега, он нас баца, нас тројица га једва савладало брате, морали да га убодемо неким малтене отровима за пацове да га успавамо и ја брате назовем Београд и спакујемо га тамо и одвеземо.

Ја му испричам Страцину верзију приче, он кренуо да се крсти, каже брате, ако је неко заслужио да га пошаљемо тамо, он је, какав бре курац Људи мени је лоше, молим вас помозите ми, није га нико реч разумео, као горила бре да је упала у хитну.

То је тај комични део целе ове црне приче, ако можеш да замислиш како је све то изгледало. Из овог угла, десет година касније од тог догађаја и 20 година касније од свог малтретирања које је несрећни Страца доживео, све што могу да кажем је да могу да се барем потрудим да исправим то на неки начин. Њему можда тренутно нема помоћи, ал ако се на време деца уче да не раде ствари као што смо ми радили, можда се барем један клинац одлучи да разуме различите услове под којим нека деца одрастају.

Скоро ми је причао другар како је имао проблем са дететом од десет година и да је сазван родитељски састанак у сеоској школи. Дошли су тамо са клинцима и учитељица је позвала малу циганчицу са кевом испред табле и мајка је кренула у причу како јој ћерку остала деца киње. Говоре јој да смрди, да је прљава и неретко има и физичког насиља. Девојчица је кренула да плаче и рекла како не би се ни жалила, док нису кренули да је пљују на путу до школе. Неки родитељи су у том тренутку одлепили и кренули да бију своју децу у сред родитељског у учионици и настао је општи хаос. Другар је малог је одвалио од батина на правди Бога још у школи, а кад су дошли кући испричао је и баби и деди зашто је био родитељски и онда су га и они пребили. А знам дете, није кварно, добар ко лебац, само ко и свако дете, глуп ко курац.

Е сад, кад год се помене термин "дизање свести" о било чему, не могу да не помислим на нека геј НАТО, НВО, Зелено-леви фронт срања, и у глави визуализујем Малу Врањанку док прича како је скроз океј и здраво бити морбидно гојазан. А мени браћо у глави у последњих пар месеци само нека мракача, све желим да напишем нешто смијешно, ал све сагледавам кроз призму неке црне комедије. И тако одлучих да можда и преточим у роман све то са радним насловом "Учите вашу децу да не буду говна". Зајебано је писати о дечјим бубама, колико су деца окрутна и шта су у стању да ураде другима, јер може да има контраефекат као што су га имале Ране нпр. Уместо да то буде трагична прича о два млада живота, ми смо ипак сви желели да завршимо као Пинки и Шваба и јебемо ТВ водитељке. Поздрав за мог оца који ме је пустио у петом основне да се офарбам у жуто као њих двојица у филму.

Е сад, долазим до геј НАТО, НВО срања. Мислите да смо раних двехиљадитих знали за децу која су спорија у развоју, аутизам и слично? Мислите да смо имали обзира према њима или да су уопште родитељи имали свест како они треба да се лече? Тебра, код нас у насељу само што четвороношке нису ходали са десет година. Није било то као идемо лечимо га, чувај дете овако онако, та деца су исто била пуштана на игралиште и на милост и немилост насеља.

Страца је био једно од те деце, клинац са огромном главом и на сред ње је имао улубљење, као обрнути мост. А родитељи, наравно да су га шишали на кеца и то је било десет пута видљивије. Први пут сам га приметио у насељу је био када су му остала деца на мелодију Ружица си била, певала "Страца има главу као дирижабл, као да лети преко мог прага". Што се тиче улубљења у глави, старији су сковали теорију да му је глава таква направљена да може савршено да пасује за мацоле, да ти прст има залет да боље удари у њу.

Ћале му је био познат у насељу, јер је један дан банула интервентна и развалила им стан, јер се матори толико напио да је кренуо да пуца на голубове који су направили гнездо на тераси и пењали му се на курац гугутањем (савршено разумем човека), тако да је Страца остао без ћалета на неко кратко време, прича која се понављала мало-мало.

Е пошто сам обећао причу о татулама пре сто година, ово се уклапа у то. Овде нећу дужити о Страцином одрастању, јасно вам је како је то текло, него прећи на време кад је одрастао. Тај дан се играла утакмица Србија Албанија, јес био октобар, ал леп дан, сунце је пичило и седели смо у насељу и већали да ли да се запутимо пут Београда, јер ће сигурно нешто да се деси на стадиону. Кад ето Страце, испада из неког шибља са флашом Атлантик вотке која је већ начета.

ako vidis ribu da ima istetovirano bilo koje slovo iza uveta to znaci da ima labaviji cmar od picke

Када се прича о пајдоманима и злу хероина, увек се некако заборавља та супермоћ коју добије корисник. Нико није способан да направи лову за кратко време као млад човек навучен на хероин. Углавном је то било да изнесе нешто из сопствене куће, јер ипак на крају крајева већина зависника јесу били слабићи, па су бирали тај лакши пут који се састојао од крађе од најрођенијих, уместо пљачкања других људи.

Додуше, ови други што су чукали трафике, мењачнице и крали ташне су неретко имали и доста маштовите комбинације за лову. Сећам се једног што је висио на рулету и наивним клинцима продавао системе за исти. Никад нећу заборавити како каже - када падну две нуле, тад крећеш да играш. За сома динара ја ти напишем комбинацију и следећих десет бројева. То је био први пут да сам чуо за те врсте преваре, можда је то сад мејнстрим, ал он је био јебени Дел бој свог доба. Ономад кад је било два рулета у граду, а потражња огромна. Сви су јебено играли електронски рулет кад се појавио. И свако је имао сопствени систем и из ког броја пада у следећи. Ваљда је лакше мислити да ће програм имати неки алгоритам који прати магнет што привлачи лоптицу, него што ће га имати рулет који заврти неки лик у казину.

Наравно, човек са таквом визијом је био предодређен да се запосли у кладионици, а као и сваки преварант који је радио у кладионици, примао је уплате и касније сторнирао тикете за које је мислио да неће проћи, узимајући паре са уплате у џеп. А као и сваки наркоман/ преварант, морао је да се оклизне једном и да нема да исплати добитни тикет који је претходно поништио. Када је добио отказ, смислио је нову комбинацију - да "прима уплате" које кладионица нема у листи, типа друга шкотска лига, Саудијци и остало. Наводно је имао конекцију са иностраним кладионицама и слао уплате преко нета, што је за период пре 10+ година била баш наравно лаж. Ал наркоман у кризи зна да буде веома шармантан и убедљив, што је знам, апсурдно, али стварно тако. Да превара буде убедљивија, рекао би како он узима тек од добитне опкладе 10% профита као цену за своје услуге. Примио је вероватно пар уплата, док није прошао први тикет.

Задње што сам чуо о њему је да је ишао неким клинцима да заврши пакет траве и ушао у зграду која је имала два улаза и само је изашао на други, а клинци своју вутру никад нису видели. После тога му се губи сваки траг, и ево сигурно 7 година нико не зна где је он, тако да РИП Дексара, никад нећу заборавити како си оверио и оживео у вцу играонице док се играо турнир у кантеру 1.6.

И ништа, прође неко време, прошири се прича међу мештанима тог села где је живео херој наше приче и пар дана пред ископавање унајме они неког некромансера (да, некромансера, оног у игрицама што диже костуре од лешева). И види чуда, некромансер их нађе, само треба да потврде вредност и аутентичност. Сва срећа, па неко одрука то нашој легендици Џозефу и он брже-боље под окриљем ноћи оде тамо на свом посебном коњу, ископа то, али не лези враже! Успут до куће му наместе три сачекуше, бомбање, утоке, набадања, ал он их све надјача. Једно нам је јасно - Достојан! Аксиос!

Те плоче су биле златне, написане на неком непознатом језику, нећу да вас смарам око димензија и остало. Сва срећа, уз њих је добио и камен преводилац (seer stone). Нашао је неког финансијера да се све то одштампа док је он преводио са другог спрата куће или иза завесе, да људи не би видели из неког разлога, не знам ког хехе. Ваљда да не украду, немам појма. Е сад ту има неки трик - он је то преводио из шешира. Како из шешира, ваљда се из шешира вади зец… немам појма. Ма слушај, он стави своје камење у њега, забије главу и диктира. А плоче не морају ни да буду ту јер наравно нису могле да стану у шешир, то ти је било као неки вајрлес пре вајрлеса. Џозеф је то описивао као да су се речи пред њим претварале у енглески. Ма чудо невиђено, директна веза са Богом. Срећник.

Е сад, јебига мало незгодно да тврдиш како си нашао наставак Библије, а не дајеш никоме да га види. Проклети неповерљиви Американци, како се усуђују… И ништа, шта ће јадан Џозеф. Скупи он три ортака и оду сви заједно у шуму и моле се Богу да им се укаже са плочицама. Укаже се Бог, спикају они мало са њим, напишу сведочење и сви срећни и задовољни. Они су међу Црквом Исуса Христа последњих дана познати као Три сведока и звали су се кога боли курац, ионако ћете заборавити њихова имена после читања текста. Мсм, сад да не испадне да сам ја скептичан према целој овој причи, ал чисто да споменемо да је један од Три сведока касније екскомунциран из цркве и рекао да га је срамота са целом повезаности са Мормонима. Други је раније био познат као нека мушка Лара Крофт и исто се служио чудним методама за тражење блага, душмани би рекли закопавао бижутерију и ископавао пред наивним људима као нека врста доказа, а ја то не кажем јер ја нисам душман. Али чињеница је да преостала двојица никад нису рекли да нису видели Бога, шта више тврдили су да им се указао после опет. Тако да видите коме ћете да верујете, овом што је екскомунициран из цркве или Ларсу Крофту... Тако сам и мислио.

Е иначе Ларс Крофт је добио на поклон са небеса ново чаробно камење. Било је на врху неког фенси штапа и функционисало је тако што му поставиш питање и ако се тресе, одговор је да, а ако се не тресе, одговор је, логично, не. Логично.

Преведе наша легендица сто и нешто страна и кренуше да га цимају Три сведока да покажу превод фамилији. Јебига, знате како је, притисак, раширила се чушпрара по селу, цима баба, деда, кажу јел си луд, чиме се ти занимаш, ајде донеси то да ми видимо и нећемо те више смарати на славском ручку. Однесе један од њих то гајби, показује свима, ал буквално свима који су дошли да виде. Значи постојало је, видели људи. И један дан, нестаде то из куће. Дотрчи Смит до њега, кукњава, претраже све, ал нема. Мука.

Џо падне у очај, мисли неко укро, ал јави се њему Морони опет и накуди га јер је дао превод “злом човеку” који је то користио за друге сврхе (претпостављамо да је наплаћивао читање и гледање). Истриповао се Џо како ће сада, јебига ко зна какав ће превод да буде овај пут, дупликата нема, шта ако преведе другачије и појави се особа са оригиналним преводом и каже “ХАААА!!! НАСЕО СИ!!!!”??

Ништа, ајмо Јово наново, седне он опет да преводи, све исти гас и заврши овај превод много брже него први, јееебига уходао се човек. Није се појавио нико да демантује са старим преводом, тако да нема нам друге него да верујемо да је стварно Анђео однео.

Готово то, одштампано и сад је време да се врате златне плоче. Договоре се они са Моронијем да то однесу у неку пећину близу села и тамо закопају. Оду њих четворица на локацију, а кад тамо виси неки библијски мач, нека поставка светковна са коферима и шта ја знам, ма милина за очи. И обаве они то, плоче оду у рај и завршиле су свој посао.


Е сад, то јесте то што се тиче проналаска и објављивања књиге Мормона, ал Џозеф је наставио да има турбулентан живот. Било је ту и раскола у цркви, па сад имамо ове Мормоне које сви знамо и поштујемо са брдом жена и ове насмејане добрице код којих сам ја запао. Штета, знам. Џозеф, наравно, легендетина као што је и био, имао је 40ак жена. Шта, шта ширите очи, човек је био пророк, нашао наставак Библије, а вама смета што је имао љубави за 40 жена. Лицемери једни… па шта мора све човек да уради да би вама било прихватљиво? Знаааам шта вас интересује, колико су година имале. Па и мене је интересовало, па сам погледао :))) две су имале 14, а за доста њих се наравно не зна :))) шта, сад вам то смета, а кад им Видојковић шаље поруке и вреба испред средње школе онда је то океј а? А да, Џозеф није био против Вучића, тако да је ово оправдано.

Ето, то је укратко шта се десило са златним плочама и шта је мени испричао амерички добри чикица Миња Субота. Ви одлучите да ли верујете или не верујете, а ја ћу вам (можда) испричати како су они заиста дивни људи и како сам изгубио партију баскета од мормонских мисионара и морао да идем на три недељне службе у њихову цркву и како то изгледа.

Прошли пут смо стали на почетку приче о Мормонима, код њиховог пророка Џозефа Смита. Џозеф је живео негде око Њујорка и укратко, то је била једна легендица од лика. Мало се бавио тражењем злата и артефакта, мало осталим стварима, шта налети - хаслер што би омладина двехиљадитих рекла. Е а до јаја ствар, злато и артефакте је тражио са неким каменом, доста јак фазон, сад није ми тачно најјасније како је функционисао тај чаробни камен, ал свакако са њим се тражило благо. Замислићемо да га је ставио на врх штапа и да се он тресао када је испод благо, слично као рашље за тражење воде.

Е сад, волео бих да замислите особу која мени ово прича. Чикица са оним Миња Субота наочарама, проћелав инжењер са фамилијом од 7+ деце са највећим осмехом и одушевљењем јер некога ово интересује. Нема сад ту онога што данас имате код теоретичара завере да вам нешто бесно причају и да ти ако не верујеш у то - да те сматрају идиотом и оће да се свађају. Не, напротив. Он је толико срећан што ми причамо да оће све да ме научи. Оће да ме води у цркву, да идемо на баскет са мисионарима, да ми поклони Књигу Мормона, да ме јеб… А не, то неће, шта вам је…

Него, наш Џо је живео у том времену (око 1820 године се све ово дешава, ако вас баш интересује) кад је била огромна експанзија религија по Америци и он је нормално био збуњен која је права. И види среће, јаве му се једном у сну Бог Отац и Бог Син и кажу “види друже, ништа од овога није тачно, тј јесте тачно, ал само ДОНЕКЛЕ. Има још! Значи, сад ћу да ти кажем где можеш да нађеш Библију парт тњо на неким златним таблицама, ал јебига, мораш да испоштујеш неке риства што ћу сад да ти кажем да би могао да их ископаш”. Те ствари су биле да поштује 10 заповести и још неке додатне, типа да када ископа таблице да никад не додирну земљу, да до тог места јаше црног коња са неким посебним репом и тако та нека генеричка измишљена ср… Не не, и тако те неке НОРМАЛНЕ ствари, ал између осталог да каже свом оцу шта се десило чим се пробуди.

И пробуди се Џо и не рече оцу. Јебига, истриповао се човек, мсм сањају се свакакве будалаштине, не можеш бити сигуран шта је реалност, срамота да лупеташ оцу рођеном и искулира… И вече касније, јави се њему нова фаца. Анђео Морони. Надува он Џозефа курцем што није послушао Божије речи, каже “па човече јел си паметан јеботе, Бог ти се јавио, ало Бог, па кога ћеш слушати ако нећеш њега? Нема ништа од нашег договора, пуши га Џозефе, мислио сам да си права глава.” Џозеф у кукњаву, немој тебра, па ја сам до јаја лик, ајде чујемо се сутра да видиш, одем ја тамо где ме пошаљеш и да видиш. Каже Морони ае.

Устане Џозеф, рече ћалету, овај изневерује, каже зјууу гари, па идемо тамо одма сада одма. Оду они на то брдо, укључе онај чаробни камен и паф, на кеца нађу плочице. Ископавају то њих двојица, и како су га извадили, ставе га на земљу. Жути картон Џозефе чу се глас однекуд. Па јебем му све, јел смо се договорили да не смеју да дотакну земљу? Ништа од овога, одузимам ти их, нестају сад овог момента, па ти размисли о свом понашању убудуће. Чујемо се следеће године. Покуша Џо опет да ископа и обори га нека сила. Покуша опет и опет га дркне нешто. Јасно му је било да је то то. Очај.

Ништа, у неком тренутку опет му се јави анђео Морони и каже следеће године дођи, ал са неким достојним, а то је твој буразер. У међувремену, буразер умре, и сад нема никога достојног, а анђео се не јавља. Ништа, опет он на брдо и пита кога да поведе, овај му каже “праву особу”. Шта ће човек сада јеботе, толико је шанси прокоцкао, не сме да омаши опет? И сети се! Па да пита свој чаробни камен! И камен му каже дотичну Ему (која игром случаја му постане жена касније).

Значи, уносим ствари, гледам кућу, собу, седамо у кујину и та конверзација тече отприлике како ја знам да постоје као црква и да имају додатну “Библију” и да верују да Исус кад је васкрсо појавио се у Израелу и после у Америци Индијанцима, ал ми није то тачно најјасније шта и како. И сад замисли ти те Американце егоисте проклете, ај што сваки филм кад је инвазија ванземаљаца они баш слећу на Белу кућу, него што и пре 2000 година Исус баш мора дође и код њих. У свакој чорби морају бити мирођија. Пустите нас бре барем да догађаји у Библији нису у сред Вашингтона. У овом случају Њујорка, ал ајде све је то исто. Него, да, - постојало је то неко племе које је било једно од десет изгубљених племена Израела што је 600 година пре Исуса побегло из Јерусалима бродовима под најездом Асираца и наравно завршило у Америци (а где другде). Ха ха, ви кажете, то сам и ја реко, али постоје докази! Е који су то докази? Па брате Индијанци верују у једног Бога, ко и ми јел, и имају неке слике по пећинама где је приказан чика са брадом у белом ко наш Исус. И пазте сад ово - Индијанци су имали неке посебне шаторе где се жене терају кад добију менструацију. Базирани Индијанци. Па добро, какве то има везе са нама? Па са нама и не баш, ал то су имали стари Јевреји, те лунарне куће где отераш жену кад добије да те не смара сва препуцана хормонима и надркана. Паметни су били ти Јевреји, није ни чудо да владају светом јебени људи гуштери. Наравно имали су они тај неки религијски изговор зашто се то тако дешава, ал знамо сви да је то зато што жене постају вештичаре кад добију. Да, овај стеротип постоји хиљадама годинама уназад, а зашто? Па јер није стереотип. Значи Индијанци = потомци старих Израелаца. Него да се вратимо на наше Мормоне.

Заинтересује мене та цела прича, млад сам, радознао, досадно ми у пичку материну, у јебеној сам Америци, ајде да чујемо шта кажу. Позову они мене на службу код њих у цркву, а мени одма непријатно, трипујем убациће ме у реку и насилно крстити. Био сам на пар служби различитих цркви по Америци да видим како то изгледа, тј желео сам да одем код Баптиста да чујем како црнци певају госпел, јер сам био фан Блуз брадрса као клинац и стварно је кидало, нема да лажам. Ал баш Мормонска црква, мало ми превише, реко ај неки други пут, тек смо се упознали, а ја не дајем на првом састанку. Није им било по вољи, ал шта сад, имају времена да ме приволе.

Дође прво вече, кренуо да пада мрак, зову ме на вечеру, наравно пред јело иде молитва, она класична као што смо гледали на филмовима, захваљују се Богу на свему што им је дао, ништа нападно, лепо то све делује, жмурење, држање за руке, нема неког секташког вајба и нисам се осећао непријатно. Хасамо ми, питају ме да ли желим да се придружим читању скрипти. Ај да не увредим људе, а и ко што рекох радознао сам, оћу да видим шта се шаваде јеботе, са ким делим кућу?

Ништа, седнемо ми на патос као прави добри секташи и они да прилагоде мени програм, узму да читају из Књиге Мормона, јер треба да добијем контекст свега јелте. Не сећам се ја тачно шта се ту дешавало, ал оно што се сећам је да је звучало све исто ко Библија. Трајало је то добрих сат времена, само што умро нисам од досаде, ал ајде као треба бити добар гостцимер.

Ништа, кренем ја да постављам питања о свему томе. Како је дошло до тога уопште? Како смо сазнали да се Исус појавио Индијанцима, како то није опште историјско знање, јер ипак знамо да је Исус историјска личност, свиђало вам се то или не, веровали или не у његова чуда, морате да се сложите да превише постоји доказа да је постојао.

Е па, ту зезање креће. Постојао је један лик, звао се Џозеф Смит који је први пророк Мормонске религије, а иначе њихови пророци и дан данас постоје, бирају се као папа или патријарх код нас, има ту неких разлика, ал о томе ћемо у следећем тексту или оном тамо, немам појма. Тај Џозеф ми је доста поларизујућа личност, нисам сигуран да ли је највећи преварант и кретен који је постојао, или је стварно веровао у те ствари које је говорио. Или на крају крајева, да оставимо и дозу сумње да се то све и десило? Јел сте знали да је у прошлости постојала нека бактерија која је нападала житарице када се убуђају и онда су људи то јели и имали опасне трипове, а неретко и умирали од сраћке док трипују некаква зла. Не кажем да је јео буђав лебац и да се то десило, само кажем да постоји као могућност... Џозеф је спикао са Богом, са анђелима, доводио их људима да и их и они виде да није жовла, ма свашта са њим, лудило.

Свакако знам да је ово предугачко што сте прочитали, па да се зауставимо док имате пажње ви мале социјалне златне рибице са опсегом интересовања ко трогодишњи ја на Ред булу. Следећи пут о легенди Џозефу и његовим апосто... пратиоцима.

Пре много година, кад сам још увек могао да запамтим обавезе без да ме неко подсети на њих или без да поставим аларм са подсетником, обрео сам се у Америци и игром случаја цимерисао са мормонском породицом на пар месеци. Ако си читао канал раније, јасно ти је отприлике како сам се обрео тамо. Чекај бре човече, пишеш о Мормонима, стварно мислиш да ће ово да буде занимљиво некоме? Е драги читаоче, ту грешиш. Ако си погледао епизоду Саут парка о Мормонима, знаш да иако је доста искарикирано, сигурно постоји шизофрена прича на којој је заснован сценарио. Постојала је и легенда да је један од креатора Саут парка Мормон, ал то би била истина само ако би се рачунало да јесте ако га је гурно у мормонску девојку (јер… јесте). Е кад смо већ код тога, знате да они не одобравају секс до брака? Али има цака, можеш да га гурнеш и да се не помераш. Они то зову soaking или мој слободан превод је УМАКАЊЕ. Умачу га браћа Мормони. Е сад пази ово, сконтали су да је само умакање поприлично безвезе без померања и онда су смислили како да зајебу систем још једном. Значи постављам сцену, мисионарска поза, два заљубљена мормончића желе да се умачу и ту долази добри друг или другарица и зна да само умакање није довољно за ужитак и почне да помера мушкарца који је горе. Што значи љуља брата и они се трљају, пенис вагина каже ТОООО ЛЕГЕНДО, а они технички нису прекршили правила. Сексају се, ал је све океј у очима Бога, јер јебига, љуља ме лик, ја нисам ништа хтео, ето дошао душман док се умачемо и види шта нам ради! Довитљиви људи, нема шта.

Е сад кад сам вам привукао пажњу овом причом о сексу, враћамо се на причу о томе у шта они верују и како је мени било. Извињавам се што текст иде из личног угла, знам да свакога боли курац за то, ал док сам вагао да ли да приступим овоме озбиљно и из научног угла, схватио сам да је то доста досадније и да су људи овде дошли да се насмеју и ако може, можда нешто и да науче. Мислим, ај сад замислите да на овом каналу читате текст који почиње са “Мормонска вера је четврта најраспрострањенија вера у Америци и има их скоро 2%. Највише су заступљени у држави Јута, али се тамо Мормонска црква дели на две струје, а Цркву Исуса Христа светаца последњих дана и Мормонску, а у Јути живе ови други који могу да имају више жена по чему су најпознатији у свету”. Тачно би вас све болео курац да прочитате тако нешто. Па да ми то одрадимо другачије јелте.

Значи овако, имам 18 година у том тренутку, ништа не знам о животу, у Америци сам без игде икога. Што се тицало интернета, био је ту Мајспејс, ал углавном сам комуницирао са пријатељима преко мејла. Да, толико је било давно. Значи, не знам курца ни о чему, ал игром случаја знам нешто о Мормонима, јер се неко наше старо породично кумство прекрстило касних деведесетих у Мормоне. Да ли је то било због пара (јер финансирају све цркве по свету и то баш јако) или су стварно поверовали у ово што ћете прочитати, остављам на вама да процените.

Ја сам у тој кући завршио њиховом добром вољом, у принципу остао сам без гајбе и била је фрка паника да се скућим да не бих спавао испод моста са запаљеном кантом смећа и у рукавицама без прстију, као што је обичај у америчком фолклору, па сам био у фазону дај шта даш, колико лудо може да буде? Па одговор на крају је и лудо, ал и поприлично фино и мирно.

Дочекали су ме као цара, е сад ту је право питање да ли сам тако дочекан јер сам потенцијална жртва за прекрштавање или је то зато што су истински добри људи. Ја волим да верујем да је ово друго. Током тог усељења и уношења ствари, морам признати да је у разговору упознавања био акценат на том њиховом веровању и једноставно мормонска вера је већини њих замена за личност, иако имају интересовања и хобије ово је некако 80% карактера. Ал отом потом, да не буде сад ја као нешто ту политички некоректан (иако то свакако јесам) и одма заузео став како су они неки лудаци који само о томе причају, јер то би била лаж.

Мир божији, Христос се роди!

Пре неко вече у кафани седим са другаром и приђе ми лик да се јави, један од оних које нисам видео 10+ година. Видим онако у најмању руку скромно изгледа по одећи, јер на себи је имао реликвију прошлости - Спајдер јакну и кад смо проговорили коју видим да се није баш снашао у животу.

Некако ми цела та тужна прича коју је успео да каже за шездесет секунди имала смисла, полу кукање, пола огорчење, ал нисам могао тачно да се сетим што сам ја још као клинац имао осећај да се неће снаћи у животу.

И како је окренуо леђа и отишао, рекао сам ортаку - Знаш ко је овај лик? Ова легенда је кад смо имали неких 14 година ишао по граду и наплаћивао маси 200 динара да покаже како може сам себи да попуши курац. Наравно, тај шоу смо приуштили себи једном или два пута и не знам да ли сам истриповао, ал памтим блентаву фацу која вришти од смеха, мусава од сопственог курца који је управо извадио себи из уста.

И онда ми је био јасан осећај који сам имао док ми је опскурни лик у Спајдер јакни причао своју животну причу - зашто је завршио тако како је завршио.

Синоћ је Меси освојио Златну лопту, таман ту негде кад се завршио дерби, па сам растерећен могао да пребацим да гледам како чаробњак по осми пут узима најпрестижније признање у фудбалу.

Да ли га је заслужио ове године јесте упитно, да ли је Аргентина на срећу, мишиће или нешто друго освојила Светско је исто доста упитно, али сигурно могу да кажем да би Кристијано Роналдо био најбољи фудбалер свих времена да нема Месија.

Како су у преносу веома гласно и више пута нагласили параметре по којима се награда додељује и то подвукли онај признање за животно дело, јасно је било да нема ко други да је узме.

Пошто сам гледао са девојком, а статистике су се показале на ТВ-у и видели смо колико су доминирали ове године Халанд и Мбапе, морао сам да јој објасним да колико год они били добри, ми вероватно никад више нећемо гледати играча као Меси. И искрено сам јој рекао, и то стварно мислим, да свако треба да одгледа компилације Месијевих голова, асистенција и дриблинга. Да су ти клипови у Политикином забавнику, били би у делу За читање и уживање. Све океј, Зидан, Роналдињо, Зуба, све су то били својевремено најбољи на свету, ал компилације њихових клипова заједно не би имале онолико колико може да се стави у Месијеву.

Док је био у прајму, мрзео сам ту Барселону, страшно антипатичан тим где не морам ни да наводим све те њушке које су играле, почев од Бускеца, Суареза, Нејмара до Дани Алвеша који је на робији и неће видети светлост дана још дуго. А и тај Бускец, неће у историји бити запамћен као Рој Кин, па чак ни као Ђенаро Гатузо, ал да је објективно био комплетнији играч од обојице, па наравно да јесте.

Натерао сам се пар пута да гледам Месијеве интервјуе и ко је гледао, зна да тај човек не зна ни за шта друго сем фудбала. По мени, он је полу аутистичан, ако не и потпуно. Верујем да та карактеристика га чини мало као што је Дастина Хофмана у Кишном човеку чинила генијалним математичарем - Месија најбољим фудбалером. То се видело и на терену по његовим реакцијама и чувено ходање првих 15 минута игре док скенира кретање противничких дефанзиваца.

Не треба имати неко острашћено мишљење о додели овогодишње награде, јер је ово готово сигурно последњи пут да је освајају Роналдо или Меси, само кад дођете са посла пустите неки клип Аргентинца, скувајте кафицу и подсетите се зашто је освојио Златну лопту осам пута.