Када су 1453. године турски коњи погазили причешће у средишњој светињи Цариграда - храму Христа Премудрости Божије - нико у Русији није могао да вјерује да се то десило. Не, напросто је то немогуће, говорили су себи ондашњи Руси контузовани вијешћу која је до њих након неколико мјесеци стигла. Знали су да је Царство сведено на царски Град, знали су да су цареви потписивали унију, "водили мудру политику и са Истоком и са Западом", али и даље нису могли да вјерују да је могуће да Град Пресвете Богородице падне.
Зар није Пресвета својим покровом штитила тај Град? Није ли Она са ангелским војскама и светитељима својим омофором надивисла се изнад Цариграда? Како може да падне Град који штите Она и Њен Син?
Нису ли Руси, још некрштени пагани док су били, помислили да су на небу а не на земљи, када су дошли на литургију у ту исту Цркву у којој су турски коњаници газили светиње и народ сабран око тих светиња? Шта се то промијенило од Х до XV вијека?
Богородица се није промијенила, није ни Њен Син - Он је исти јуче, данас, сутра и до вијека.
Промијенио се вјерујући Ромеј.
Промијенио непримјетно али стално.
Данашњи православац и однашњи Ромеј - близанци су, пљунута браћа, што би рекли Руси точь в точь.
Не заборавимо: нису крсташи 1203. сами дошли на идеју да узму Цариград - тамо су их довели династички сукоби. "Мудри" Алексије IV тражио је од њих "само" да заузму Цариград па да га онда врате њему, као другару и савезнику. Они су међутим потврдили да је једино горе од непријатеља колективног Запада бити - његов пријатељ. И крсташи су дошли "само да мало виде шта има у Цариграду", дали гаранције да ће да узму "само колико њима припада", вјероватно су потписали и писмо о намјерама са будућом династијом. Но када су дошли, поставили су све своје људе, од "краља" до "латинског патријарха". Тако то бива.
И када се Царство једва опорављало од те трауме, није налазило снаге да појми суштину пада. Не, читав XIV вијек, поред ромејске обнове и ренесансе, појављују се људи попут Кидониса који уздишу за Западом и по први пут ојсећају културну инфериорност. А онда испливавају разни "мудри преговарачи", "сједачи на двије столице", предлагачи "савеза за Западом" ради одбране од Турака и слични другоРомеји. Не - није било довољно ни то понижење из 1203-4, ни оно из Лиона, ишло се ка Ферари и Фиренци 1439. И дошло до тога да нити се одбранило политички, нити се изгинуло славно. Тек је народна легенда и љубав према ранијим вијековима забашурила чињеницу: Царигтрад је пао као град у унију, град без својега достојанства. То тек једном Русу нико није могао да објасни.
И зато: немојмо да кажемо себи: нама се то не може десити. Ми смо бољи.
Ми можемо да будемо бољи! Али ако ствари поредамо онако како их је Господ још од Старог Завјета поредао: не уздати се у коалицију са некадашњим завојевачима нас самих већ у Сина Божијег и Мајку Његову. Тражити Њен Покров, обновити у себи молитву. Знамо ли да нам је Покров Богородице ту али само ако га и сами видимо и осјетимо, ако желимо да нас Она покрива својим омофором?
Помоћи ће Бог ако буде имао коме и покриће Мајка Божије само оне што знају да је Покров Њене Љубави - једина нада и прибјежиште и од "супостата" и од "мудрих пријатеља".