Цар везира на диван позива:
„Мој везире, што ми већ не дођеш?“
„Ах, мој царе, како ћу ти доћи,
Кад не могу кроз Лозницу проћи,
Од господства Богићевић Анте,
Од његових силнијех јунака:
Од сарука и од јатагана,
од сабаља и танких пушака?“
Бој на Лозници водио се 17. и 18. октобра 1810. године. Српску војску од око 1200 војника водио је војвода Анта Богићевић против војске Али-паше Видаића (свака сличност са садашњом ситуацијом је случајна 🙂) од око 3000 Турака.
Рађевина и Јадар су били ослобођени у бици за коју је Карађорђе у писму Совјету писао да „крвавије баталије никад није било“.
На лозничком шанцу који је један од ретко очуваних шанаца, данас су црква Покрова пресвете Богородице и Основна школа „Анта Богићевић“ која је основана још 1795. и у коју је ишао Вук Караџић. Ту је и споменик гуслару Филипу Вишњићу који је ове догађаје опевао у песми Бој на Лозници из које издвајам следеће стихове, Богићевић Анти и српским војводама у част:
Затјече се паша Али-паша
У Зворнику у својему граду
На ћитапу своме алкурану
...
Кад сакупим војску у Зворника,
Поградићу орахове шајке,
Шајке лаке, орахове лађе,
У Зворнику, у мојему граду,
Па ћу шајке спустити низ Дрину,
Ја пред војском покрај Дрине поћи,
С војском сићи до поља Тичара,
На Тичару с војском Дрину прећи,
На Лозницу хоћу ударити,
На Лозницу, моју ђедовину,
Коју ми је ђеде освојио,
У Косову пољу задобио,
...
Мислим сјести у б’јелу Лозницу
До Илијна ил’ до Пантелијна;
А кад сједнем у б’јелу Лозницу,
Поватаћу влашке поглавице:
Јакова ћу на колац набити,
А Луку ћу жива одерати,
Милоша ћу с коњма истргати,
Чупића ћу бритком сабљом посјећ’,
Цинцара ћу на ватри спалити;
Кучку курву Богићевић-Анту,
Који ми је Јадар посвојио
И под своје крило приватио,
Хоћу њега на коло вргнути.
...
Бише Турци украј воде Дрине,
Бише Турци за петнаест дана,
Но шћедоше заметати кавге.
А кад своју одморише војску
...
На Лозницу сложно ударише
...
У граду су до три војеводе:
Прво јесте Српска војевода
Од Лознице Богићевић Анто,
А друго је Српска војевода
По имену Милош од Поцерја,
А треће је Српска војевода
Ја из Шапца Бакал Милосаве.
Трчи Анто по бедену граду
Кано соко по јелову грању,
По бедену поређа барјаке,
А Србине меће на бусије;
Виче Анто грлом бијелијем,
Виче Анто, к’о да соко кликће,
Око себе Србадију рабри:
О Србини, не бојте се, браћо!
Пун’те пушке, а туците Турке;
Нек је Турак’ сто хиљада војске,
Нас у граду двадесет стотина,
Нека знате, разбићемо Турке.
Не жалите праха ни олова,
У мене је за доста џебане:
Да ложимо три мјесеца дана
...
Бого мили и Богородице!
Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили,
Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише
Ова пјесма свјема Србињима,
Од мен’ пјесма, а од Бога здравље
https://t.me/radjevina