Љетописац

Као што вода увек нађе свој пут, и нико је зауставио није.
Тако је и србији божија милост показала пут којим треба да крене да би изашла из лудила лажног патриотизма и болесног европејства.
Лажне патриоте и болесни европејци су умислили да су се добро припремили за сваки свенарио, али нису.
Десио се пленум.
Шта је пленум. То је концепт који укида владавину појединца, тј. Вођу.
Концепт усаглашености свих за боље свачијег сутра, без вође, али са системом у којем свако ко не ради свој посао мора бити смењен и да одговара за своје нечињење.
Да скратим. србија је прележала болест једноумља и коначно пронашла рецепт за двадесет и прво век.
Савет стараца, или савет доказаних стручњака и патриота. А не више нарцисоидност једног човека који себе на болестан начин поистовећује са државом. Па каже " спремам сам да се до последњег Србина борим".
Како је пленум збунио све мудраце владајуће касте и њихове саветнике са трулог запада.
Па тако што немају никога коме могу да прете, да га купе или да га заплаше. Јер пленум су сви, а они не могу свима појединачно да ставе омчу око врата.
Ето, то је та тиха вода која брег рони.

Амин Боже дај!

Вашој пажњи препоручујем запажање нашега брата Звонимира.

Преносим поруку од своје драге пријатељице, коју управо добих. Она бијаше данас у Крагујевцу.

Крагујевац ❤️

Ово је само део, јер има уских попречних уличица које није могао снимак да обухвати.

Срце ми је пуно, прво смо отишли у Орашац на Литургију, па у Марићевића јаругу и онда за Крагујевац. Да ли ће ово довести до неких већих промена не знам али се народ дефинитивно пробудио и то је једино што охрабрује! Идем на спавање па ујутро на Литургију ❤️


🖋ЛѢТОПИСЕЦЪ
#Крагујевац #Сретење #Србија

Како се челик каљаше: О (не)добровољности „добровољаца"

✍️ Пише: Љетописац

О принуди мјесто добровољства

Један знанац мој, који службује у државној телекомуникационој установи МТЛ у Бањој Луци, под управом МТС-а, приповједи ми овај догађај.

У одају уђе старјешина и упита ко би пошао на збор у Митровицу. Обећаваше дневницу од педесет јевра, хљебове и воду у аутобусу, те обједовање у селу Станишићи код Бијељине на повратку.

Сви мучасмо. Нико не хтједе поћи. Старјешина настави:
- Не морате поћи али би ваљало да нас што више буде. И Вучић ће тамо бити и обратити се радницима МТЛ-овијем.

По овијем ријечима, оде. Но, након неколико часова стиже нова заповијест: из сваке одаје мора поћи понајмање један службеник.

Знанац мој избјеже одлазак, али ми са гађењем и гњевом исприповједи читав овај догађај.

Запис у љетопис бешчашћа

Ово овдје биљежим, нека остане записано у љетопис великога бешчашћа обојега поглаварства: у Републици Српској и Србији.

Други узрок овога писанија јесте да разбијем сваку двојбу јесу ли људи из Републике Српске долазили својевољно на оваке зборове разузданога лажнога родољубља СНС-овога и СНСД-овога.

Трећи, али не мање важан узрок, јесте раскринкавање дјеловања Милорада Додика. Нажалост, многи у Србији, и гдјекоји у Републици Српској, виде га као правога Србенду, заштитника Срба у Босни и Херцеговини. Овакав догађај потврђује и онако јасну слику: он и Вучић дјелују као два ока у глави, удови истога тијела заваравања и тлачења својега народа.

Удар на достојанство

Достојевски писаше да је најгоре што један човјек може учинити другоме човјеку повреда његовога достојанства. Човјек може претрпјети којешта, али ударац на достојанство оставља дубоке посљедице. Он постаје слуга, љуштура човјечија, ходећи мртвац.

Принудом и поткупљивањем, обје власти ударише на темељ човјечијега бића – на његово достојанство. То може имати тешке посљедице по српско народно биће, јербо Србин никада није љубио вериге и окове. Кроз повијест, све су нам отимали, али достојанство и образ не давасмо. Дочим, данас га отеше „велики родољупци" Додик и Вучић.

Ожиљци на народноме ткиву

Посљедице њиховога владања, бојим се, оставиће дубоке ожиљке на народноме ткиву.

Принуда и поткупљивање јесу оруђа која затиру достојанство и личност. Овај догађај из МТЛ-а јесте само један од многијех примјера како се српски народ налази под притиском власти које га лишавају слободе и достојанства. Стога је овај младалачки бунт из Србије важна свјетлост на мрачноме путу стрмоглаве српске странпутице, оличене у власти двојице људи.


🖋ЛѢТОПИСЕЦЪ
#Љетописац_пише #гласна_размишљања #Вучић #Додик #Срби

Српско раскршће

✍️ Пише: Љетописац

Чекић: Садашња однарођена власт

Српски народ се налази између чекића и наковња. Чекић је садашња власт, службеници и послушници Запада. Годинама су чекићали народ злодјелима и расипништвом, стварајући друштво подјела, страха и сиромаштва, прије свега духовнога. Њихова једина лозинка је борба за власт. Њихов бог је моћ.

Наковањ: Прозпадна опозиција

Наковањ је тзв. прозападна опозиција, друга страна истог новчића. Лице тога новчића су Вучић и његови послушници, као лажни родољуби. Наличје су ови позападњачени Србијанци, усрдни лакеји и послуга Запада. Међу њима нема суштинске разлике, само другачије одијело. Први огрнути лажном заставом српскога родољубља, други заставом дугиних боја, ЕУ и америчких звјездица.

Пробуђена младост

Посред њих ходи српска младост. Нова. Свјежа. Жељна правде. Закона. Реда. Најкраће речено, младост жељна човјечности, слоге и заједништва. Ова пробуђена младост ће бирати којим путем ћемо се упутити ка будућности. Јако бих волио да избјегнемо обје странпутице: лажно родољубље и западну лакејштину

Промјена власти као најважнији задатак

Најважније је промијенити ову власт, јер заиста шта може постојати горе од њихове владавине? Ако ништа друго, коначно ће из сједла власти сјахати лажни родољуби, који су сваку српску светињу осрамотили, свукли у блато сопствених непочинстава, подвргли руглу и срамоти. Нажалост, разочарани грађани могу погрјешно закључити да је Вучићева владавина резултат српскога родољубивога дјеловања и политике.

Повратак српском становишту

Важно је гласно и јасно рећи: Вучић никада није представљао српско становиште и изворни српски народни пут. Ми и даље иштемо препород Српства и коначни повратак српском становишту и изворном српском погледу на свијет. Све остало су трице и кучине. Вријеме је за промјену и повратак истинском српском становишту.

Српски народ је на раскрсници. Изабрати прави пут зависи од нас, али прије свега од младих нараштаја који морају бити свјесни опасности лажнога родољубља и западне лакејштине.

🖋ЛѢТОПИСЕЦЪ
#Љетописац_пише #гласна_размишљања

Све што треба знати о СНС-у и његовом вођи

„Као партија политичког симулакрума, СНС је имала декларативни циљ у одбрани Косова и Метохије. Активношћу председника Србије, потписивањем Бриселског споразума (2013), његових пратећих докумената (2017), потом и Вашингтонског споразума (2020), као и давањем обавезујуће сагласности на Француско-немачки план (2023), тај циљ је – потпуно осрамоћен и обеснажен. Демократски садржај друштва – као друго декларативно полазиште – компромитовала је бројним поступцима: јавно насиље, медијско насиље, физичко насиље, опште снижавање друштвених стандарда, са незаустављивим успоном корупције. Појава привредног криминала значи да је жудња за личним богаћењем узела маха: то обично бива кад нарави стану да се кваре.“

📚Ломпар, М. (2023). Манекени лажи. Београд: Катена мунди. стр.14

🖋ЛѢТОПИСЕЦЪ
#Ломпар #манекени_лажи #СНС

📝Свети Владика Николај: Царица тишине

🎶 Дечански иноци
https://www.youtube.com/watch?v=pQRXJGrFcd4

Тихо и претихо Ти земљом хођаше,
Нечујно у свету живот провођаше,
Дишући молитвом и ноћу и дању,
Сањајући вечност у сну и спавању,
Тиша и од росе што свануће влажи,
Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи,
Мирнија од летње плаветне висине,
Богата царице, царице тишине!
Утишај ми душу ведром Ти тишином,
Покажи ми небо с Твојим царем Сином!

Нема такве буре да је се Ти бојиш,
К'о звездани простор над бурама стојиш,
Раскош звезда скрива земна олујина,
Открива је светлост и ведра тишина.
И тишина Твоја раскош неба јавља,
Тишина Те, Дево, види и прославља.
Ти нечујно растеш к'о планинска трава,
Безгласна, безшумна, к'о висина плава,
Безгласна, безшумна, к'о морска дубина,
Царице тишине, младост без година.

О, ко други може родит Божјег Сина,
Осим таква здрава, царствена тишина?
О, ко други може мени мира дати,
Сем Тебе, царице, реко благодати?
Бура се не бојиш, посред бура ходиш,
Кадифеном руком бродоломне водиш.
Греха се не бојиш, у кал греха сходиш,
Тихо као вечност бесне страсти кротиш.
Царице тишине, посети нас журно,
И тишином Својом стишај срце бурно!

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#пјесме #духовна_музика

☦️Драги пријатељи, замољени смо да поделимо овај позив да помогне ко је у могућности.

Ненад је тешко повређен на раду и велика новчана средства су неопходна за његово даље лечење.

Молимо Вас да поделите снимак, како би већи број људи видео и помогао.

☦️СРПСКИ ГЛАСНИК

У којој то земљи живимо када се праве теорије завере око људи који су изашли на улице и траже одговорност за 15 мртвих? Ако и нађемо неког неваљалог појединца или групицу међу њима, онда су ови други ваљда мање одговорни, а наш кукавичлук оправдан. У ком то универзуму је минут за сваког убијеног много да се сачека на још једном семафору или раскрсници? Која је то димензија у којој наша Црква (они који је воде) и после три месеца и даље сумња и остаје по страни? Осим спорадичних и стидљивих изјава у којима се нормализује њихова неодређеност. „Сви смо криви свима за све“, каже се у једној беседи. Грех је изгледа „колективна“ категорија. Јесам ли ја својим грехом убио 15 људи постављајући своје неодговорне и нестручне људе на руководеће позиције? Јесам ли ја можда својим грехом опрао десетине милиона евра на шминкање железничке станице? Једно стоји, некима су сигурно опране руке.

🔼🔼🔼
Понешто и о правијем странијем плаћеницима.
Будући да власт која распрода све што могаше студенте назива странијем плаћеницима онда испаде да смо ми сви скупа - страни плаћеници. Наравно, ко уопште више узима за озбиљно садашње властодршце.

‼️Погледајте⬇️
Пре десет година, Срби на КиМ и расељени Срби из централне Србије су могли да на гласање дођу аутомобилима са регистарским ознакама градова на КиМ и да за Српску листу гласају са српским личним картама.
Иако су таквом политиком за десет година изгубили све што је на списку у наставку, Срби ће овај пут у потпуности као држављани Косова, са косовским документима гласати за наставак овакве ДТЖАВНЕ политике.
Шта су све Срби имали до 2014. године, а шта су изгубили и како?

🔸Бриселски споразум 1
🔸Бриселски споразум 2
🔸Вашингтонски споразум
🔸Охридски споразум
🔸Успостављена граница на КиМ
🔸Успостављене царине
🔸Предато судство
🔸Предата полиција
🔸Предат катастар
🔸Укинута Цивилна Заштита
🔸Забрањене српске путне исправе
🔸Укинуте регистарске таблице српских градова да КиМ
🔸Укинут платни промет
🔸Укинут динар
🔸Предат електро-енергетски систем
🔸Предато језеро Газиводе
🔸Успостављен правно-административни систем Косова на северу
🔸Дат позивни број +383
🔸Косово постало члан Олимпијског комитета
🔸У више наврата забрањен увоз српске робе
🔸Косово постало члан ФИФА
🔸Косово постало члан УЕФА
🔸Косово постало члан ФИБА
🔸Косово постало члан ЕХФ-а
🔸Косово постало члан ЦЕВ-а
🔸Косово на прагу чланства у Савету Европе
🔸Укинута сва српска документа на Косову и сматрају се илегалним.
🔸Укинуте гласање за српске парламентарне и председничке изборе
🔸Србија се обавезала да неће спречавати Косово да аплицира за чланство у међународним организацијама
🔸Србија се обавезала да ће поштовати територијални интегритет и суверенитет Косова
🔸Србија се обавезала да ће да основати своју канцеларију(амбасаду) у Приштини
🔸Савет министара ЕУ је усвојио измену преговарачког поглавља 35, са Србијом, који каже да је саставни део тог поглавља Охридски споразум, као услов за улазак Србије у ЕУ, значи де факто признање тзв. Косова.
🔸Затворене све српске институције на КиМ
🔸Ухапшено на десетине Срба на КиМ
🔸Срби полажу заклетву у Скупштини Косова.
🔸Убијен Оливер Ивановић
🔸Убијени српски младићи у Бањској
🔸Процењује се да је са КиМ отишла једна трећина Срба који су до 2010. године живели на КиМ
🔸итд.

Сви који представљају српску власт на КиМ примају по неколико плата, имају некретнине по Србији, возе аутомобиле са регистарским ознакама градова цент. Србије и деца им не живе на Косову и Метохији.

🔴Косово и Метохија ФБ

🇷🇸СРПСКИ ГЛАСНИК

На сајту тзв. Владе Србије се наводи да је од 2001. до новембра 2024. УСАИД у Србију уложио око 1,2 милијарде долара, што даље имплицира 👉 да је Вучић примао паре да самог себе руши 😁
То, тако дође ⁉️ https://t.me/tragoviusrbiji

https://youtube.com/shorts/BFmgu5oxKN4?si=d4sacLH8u4D25yol

Хашки суд је новембра 2014. одлучио да пусти Војислава Шешеља на привремену слободу и он је стигао у Србију послије 11 и по година. Десет година касније, Шешељ, Јунак из Хага, постао је оксиморонски огромна пудлица на повоцу свог политичког сина.

🗞Никола Маловић, часопис „Печат“, број 840

#Шешељ #студенти #Никола_Маловић

Овако је говорио блаженопочивши патријарх Павле о односу црквенијех и свјетовнијех власти. Није лоше подсјетити се у ово наше смутно вријеме.

"Односи између Цркве и државе биће увек добри ако се од Цркве не буде тражило и очекивало да служи уским интересима било коjе странке на власти или у опозициjи, него стварним интересима и стварном добру народа.
Јер наша Црква никада није тражила да влада народом, него да му служи, указујући му, пре свега, на то да човек не живи само о хлебу, него о свакоj речи коjа излази из уста Божиjих."

📝 Патријарх Павле - човек пред лицем Божијим. Живот, поуке, беседе, разговори, анегдоте. Светигора, Цетиње (2016) стр.33

📖ЉЕТОПИСАЦ

#патријарх_Павле #Црква #народ #држава

О границама црквене и свјетовне власти или о (без)грјешности истијех

Питање односа црквене и свјетовне власти, као и њихове (не)погрјешивости и богодатости, захтијева пажљиво промишљање. Кључно је разумјети разлику између два схватања цркве: земаљске установе и духовне заједнице.

Црква као установа, са својијем представницима, подложна је човјечијем слабостима и може погријешити. Насупрот томе, Црква као духовна заједница вјерних, Христова невјеста, остаје непогрјешива у своме суштинскоме учењу. Ову разлику истицаше академик Владета Јеротић, пишући „црква" малијем словом говорећи о установи, а „Црква" великијем словом мислећи на духовну заједницу.

Садашње друштво често покушава ограничити улогу Цркве на обављање обреда, од вјенчања до опјела, искључујући је из друштвенога разговора. Међутим, повијест нам показује да Црква има право и дужност огласити се о важнијем друштвенијем питањима. Примјер Светога Вавиле, који спријечи цара идолопоклоника да уђе у храм, показује како црквени прваци могу и требају супротставити се злоупотреби свјетовне власти.

Опасност данас лежи у појави особенога православнога црквеновлашћа [клерикализма], гдје се црквеним старјешинама приписује непогрјешивост. То није у духу православља, које учи да је једино Христос савршен и безгрјешан. Жарко Видовић с правом упозораваше на ову појаву, наглашавајући да такав приступ више одговара римокатоличкоме него православноме учењу.

Црква има право и дужност говорити о друштвенијем питањима, али то ваља чинити из положаја духовнога достојанства, не полажући права на свјетовну власт. Истовремено, ни црквени ни свјетовни поглавари нијесу изнад карања када одступе од истине и правде.

У времену преврједновања вриједности, важно је сачувати равнотежу: поштовати црквену власт, али не заборавити да су и црквени великодостојници људи који могу погријешити. Једино такав приступ омогућава здрав однос између црквене и свјетовне власти.

Као потврду томе, прилажемо примјер из житија Светога Максима Исповједника - свеца који не само да караше заблудјеле црквене достојнике, него и претрпи прогонства зато што не одступи од истине.

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#Љетописац_пише #гласна_размишљања

„Опречности 'народне воље'“

Предсједник Србије је у скорашњему обраћању на друштвенијем мрежама, које, наравно, пренесе РТС, изнио став да никада неће пристати на владе наметнуте споља, такозване „октроисане“ владе, које не одражавају вољу грађана Србије.

Ова изјава покреће суштинско питање: можемо ли заиста тврдити да су садашњи/бивши службеници владе - Ана Брнабић, Гордана Чомић, Зорана Михајловић, Томислав Момировић, Братислав Гашић, Марко Ђурић, Горан Весић и ини - истински одраз народне воље? Колико би грађана Србије својом вољом изабрало ове људе за своје представнике?

Када предсједник говори о „српској влади“, ваља нам се запитати о суштинскоме значењу тога појма у оквиру садашње политичке збиље. Његова изјава о неодустајању од „напредне и успјешне Србије“ добија особиту тежину у свјетлу досадашњијех плодова.

Можебити би најбржи пут ка тој „напредној и успјешној Србији“ био управо онај којега предсједник не спомену - повлачење с власти онијех који доведоше земљу у садашње стање.

🖋ЉЕТОПИСАЦ

Нови Сад ❤️
0️⃣1️⃣▪️0️⃣2️⃣▪️2️⃣0️⃣2️⃣5️⃣ https://t.me/tragoviusrbiji

Поштовани читаоци, велико нам је задовољство да вам представимо новоформирани српски Телеграм канал Рог Слободе који ће се бавити дневно-политичким анализама из Африке кроз перспективу растућег значаја континента у борби за мултиполарни светски поредак.

Очекујемо одличне анализе у антиимперијалистичком кључу.

Пуно среће колегама у будућем раду!

https://t.me/rogslobode

Свети Ахилије Лариски Моравички

Погледајте емисију на каналу Огњило о Светом Ахилију, светитељу о коме се мало зна а осликан је у много наших манастира и цркава широм српског етничког простора, посвећен му је један храм у западној Србији, али било је још десетак његових храмова који су сада срушени. Светитељ који обара лажну историју.

Свети Ахилије је светитељ и чудотворац из IV века, који је пострадао у данашњем Ариљу и који се прослављао свуда по нашем простору. Прича о Светом Ахилију осликава и нашу историју и историју хришћанства у Срба, наши документи и житија говоре о староседелаштву и о апостолској цркви а намеће нам се политичка историја која одговара другима.

ЕМИСИЈУ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ НА ЛИНКУ ИСПОД:

ПОГЛЕДАЈ ЕМИСИЈУ КЛИКОМ ОВДЕ

☦️ Созерцање - запратите

ПОБЕДНА ПЕСМА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА - ОРИГИНАЛНА ВЕРЗИЈА
https://www.youtube.com/watch?v=WtJ0SlUqUxU

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ТУМАЧЕЊЕ АПОСТОЛА
Тит., 301. зачало, I, 15 - II, 10.

Тумачи: Свештеник РПЦ Стефан Домушчи

Дочекујући Нову годину, многи вјерни људи питају се: ваља ли вјернима прослављати овај празник? И ако ваља, како се понашати? Одговорити на ово питање помаже одломак из прве и друге главе посланице апостола Павла Титу, који се данас чита у храмовима за вријеме богослужења.

Сјећам се, у младости чух једну пријекорну бесједу. Бијаше упућена вјернима који се спремаху да прослављају Нову годину. У њој се осуђиваше све: јелка, новогодишња трпеза, дарови и празнично расположење уопште. У оно вријеме јоште не бијаше обичаја служити литургију у новогодишњој ноћи, и бесједник тврђаше како ваљан човјек у ту ноћ треба спавати. Људе који све то слушаху, често код куће чекаху невјерујући мужеви или жене, дјеца која се надаху да ће ујутру добити дарове. С каквијем осјећањем они што чуше такав пријекор прослављаху потом Нову годину? Мислим, с осјећањем кривице и туге што не могаху ништа промијенити, не разумијевајући што је гријешно у обичноме породичноме празнику, јер га никако није нужно прослављати с некаквом разузданошћу...

У данашњему читању чујемо веома важну и на први поглед неочекивану мисао. Апостол Павле вели: „чистима је све чисто, а нечистима ништа није чисто, јербо су им и ум и савјест оскврњени“. Ова тврдња је веома важна, из ње бива јасно да врлински живот почиње с исправнијем унутарњијем ставом. Ако сам хришћанин, ваља ми нагласити добро, ваља тежити да у свијету видим мноштво прилика за испуњавање заповиједи. Но назвах ове ријечи такођер и неочекиванима, јербо ми, на велику жалост, често смо лоше настројени. Умјесто да, видјевши какву појаву или дјело, поње и не сасвијем обично, промислимо о томе какав је његов хришћански удјел и противрјечи ли заиста заповиједима по самој суштини, ми га одмах одбацујемо, не схватајући да каткад издајемо своје укусе за вјерски став. Разумљиво је да понекад јасно говоримо о стварима туђијем вјери и врлини, ту нема шта говорити, али ипак многе и многе појаве нашега битисања можемо и требамо испунити хришћанскијем садржајем, показујући да хришћанство не одбацује здраве облике друштвенога живота и просвјете, оно одбацује гријех и зло, као противне вољи Божијој.

Да, за православне предстојеће Рождество Христово јесте празник неупоредиво значајнији од Нове године, то је очигледно. Осим тога, траје Божићни пост. Али може се спокојно прославити Нова година и почети припрема за празник Рождества Христова! Чему тражити повод за раздвајање у ономе што може бити повод к јединству: породичноме, пријатељскоме или парохијскоме? Да и не говорим о томе колико у најразличитијим житијима светих има приповијести, када угодници Божији снисхођаху малоцрквенијем људима у својој љубави и та љубав растапаше срца потоњијех. Данас је у некијем храмовима обичај служити на Нову годину ноћна богослужења, у другима служе молебне, послије којијех људи одлазе кућама, да мирно и радосно побуду с ближњима и поразговарају.

Начини како поступити могу бити различити, главно је с чистијем срцем тежити добру, и Бог ће нам вазда помоћи да га учинимо.

🖋ЛѢТОПИСЕЦЪ
#тумачење_Апостола #Нова_година #љубав

🗓Православни календар,
3. јануар:

1⃣ Мученица Јулијанија Никомидијска

2⃣ Светитељ Петар, митрополит московски

3⃣ Благовјерна књегиња Јулијана Вјаземска и Новоторшка

4⃣ Мученик Темистокле Мирликијски

5⃣ Свештеномученик Никита, епископ Бељовски

📻 Подробније можете пронаћи у опаскама испод ове објаве. Сви чланци су преузети са рускога радија Вјера.

🖋 ЛѢТОПИСЕЦЪ
#православни_календар #житија_светих

🗓Православни календар,
2. јануар:

1⃣Предпразништво Рождества Христовога

2⃣Мучеништво Светога Игњатија Богоносца

3⃣Свети праведни Јован Кронштатски

4⃣Светитељ Данило Српски

📻 Подробније можете пронаћи у опаскама испод ове објаве. Сви чланци су преузети са рускога радија Вјера.

🖋 ЛѢТОПИСЕЦЪ
#православни_календар #житија_светих

Моја ћерка од три и по године и ја смо дочекали Нову годину у кревету. Да је наступило ново љето сазнали смо захваљујући ватромету и петардама.

Подижем се из кревета.
- Срећна ти Нова година, Христина.
Пружа ми руку, љубимо се, и полуљутито одговара
- Кад ће Божић?

Гасим свјетло на лампи.
Чекамо Божић.

(Прича је писана прије три године, али није изгубила на осјећању и значају, те је, стога наново дијелим)

🖋 ЛѢТОПИСЕЦЪ

#приче #Љетописац_пише
#Божић #Нова_година

https://www.instagram.com/svetlopis_/profilecard/?igsh=azM0eTZ3MDJzemEx

Браћо и Сестре у Христу, почео сам да објављујем моје светлописе на инстаграму, па бих ваз замолио да ме подржите и поделите са вама блиским људима

Док сам користио Фејсбук редовно сам пратио писанија брата Рада. Диван човјек бијаше. Свједок једнога врјемена и горостас у борби за српско насљеђе у Босни и Херцеговини.
Нека те, брате Раде, Господ прими у своје наручје!

Напустио нас је наш драги Раде Ликић из Љубиња.

Обишао је бројна мраморја по Херцеговини. Знао је много о њима, много о нашој историји

Причао је сјајне приче из живота и историје. Дио њих је преточио у књигу "Ђед који је чувао карпузу.

Дијелио је са свима своје знање. Био је хроничар Срба у Америци. Био је војник Гарде ВРС.

Остало је још много тога што је могао да уради и шта да нас поучи.

Нек ти је лака твоја херцеговачка земља драги Раде

Драга браћо и сестре, вашем брату у Христу Љетописцу (Срећко Максимовић) је потребна велика помоћ.

Наиме, молим вас, помолите се Господу Спаситељу Исцјељитељу, за моје здравље, у складу са могућностима и вољом.

Молитва Цркве је најјаче оружје против сваке недаће, болести и муке.

Размишљао сам да ли уопште о овоме писати али сматрам да смо за ово вријеме изградили једну лијепу причу људи од доброте, племенитости и заједништва.
Смогао сам снаге подијелити са вама и не тако лијепе вијести. Није што се ради о мени, али мислим да је заједница молитве, љубави и доброте најјача свеза међу људима, и да вриједи дијелити и радост и муку. Наш народ вели да је подијељена мука упола мања.

Врло је могуће, у складу са садашњијем стањем ствари да ће и страница Љетописац убудуће бити са мање објава.
Све ће зависити од околности у којима сам се нашао и Божје помоћи.

Хвала свима од срца који упуте молитву ка Господу!
Нека вам Бог врати стоструко по вашој доброти и љубави.

Ваш брат у Христу,

🖋 ЛѢТОПИСЕЦЪ

❤️ог творац свега видљивог и невидљивог

„Бог се јавља кроз жива бића двојако: кроз њихово премудро и целисходно састављено тело где сваки орган има своју сврху, где су решени многи технички и технолошки проблеми тако савршено да је то управо недостижно за људску технику. Питај неког инжењера да ли може да сагради димњак чија би основа била 1,25 метара а висина 625 метара? Свако ће ти рећи да то људска техника не може да изведе. А у природи је то остварено. Стабљика ражи има за основу само 3 милиметра а висина јој је 1,5 метара. Сразмерно то је исто као и онај димњак. Други пример: срце људско кадро је да у току 70 и 100 година свака 24 сата истисне у плућну артерију 100.000 пута тежину од 180 грама крви. Такав шмрк људска техника још није направила. Примера има безброј. Ако је за сваки технички изум потребан људски ум, то је и за свако живо биће у природи потребан један премудар разум који ће то живо биће принципијелно замислити, а потом на разне начине, не искључујући ни еволуцију, остварити. Тај разум који ствара жива бића, то је Божји разум. Други начин како се Бог јавља кроз жива бића јесте сама појава живих бића. Атеистички биолози се до агоније муче да објасне постанак живих бића без Бога, и још никоме од њих то није пошло за руком. Није ни чудо што не могу. Јер, чињенице су и овде јасне и тврдоглаве: живо биће рађа само од већ готовог живог бића. То је чињеница и природни закон. На Земљи некад није било живих бића. И то је неоспорна чињеница. Земља је у првим данима свога постојања представљала једно огромно царство смрти окружено хладном васионом, још неизмернијим царством смрти. Пошто материја, тај вековни мртвац, није могла сама себи даровати живот, а жива бића ипак постоје, логички нужно следи закључак да су она могла потећи само из једног извора живота. Тај извор живота у Св. писму и црквеним песмама назван је Богом, Духом Светим, Господом Животворјашчим. Ми не знамо хемијски процес и пут и начин којим је Бог створио оно прво живо биће. Али знамо сасвим сигурно да без Његовог дејства мртва материја није могла себи дати живот ни на који начин, па ни такозваном „еволуцијом материје“, јер оно што не постоји не може ни еволуирати.“

Др Лазар Милин, Разговори о вери књ. 2. Православље, новинско-издавачка установа Српске патријаршије, 1987. стр. 132.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#наводи #Лазар_Милин #православље #стварање_свијета

Кад слуге служе или о понашању редакције Спутњик Србија

✍️ Пише: Љетописац

На мој кратки осврт на нечувено понашање редакције Спутњика, а поводом студентских протеста у Београду, добих забрану приступа њиховом ћаскању.

Ово је безпризорно и, у најмању руку, чудно понашање, редакције Спутњик Србија.

Наиме, Спутњик се у потпуности ставио у службу власти у Србији. Простро се пред владајућим. Заборавио на основе новинарства о сучељавању мишљења и дозвољавању и подстицању супротне тачке гледишта. Ако није такво онда новинарство постаје слугерањство.

Мој осврт бијаше јако кратак и уљудан, уз биране ријечи. Нажалост, не снимих га нигдје али га по сјећању понављам. Указао сам на нечувено понашање редакције Спутњика и на њихову подршку власти, која је предала Косово и Метохију, срамно кршила Устав, подијелила друштво до неслућених размјера. Поменуо сам и подршку Спутњика која је условљења неувођењем санкција Русији.

И овај благи укор је редакцији Спутњика сасвим довољан за избацивање и забрану приступа њиховом ћаскању.

Ово може означавати само једно. Редакција
Спутњика није у служби истине, српскога народа, основних поставки и правила новинарства већ искључиво у лакејској служби једнога човјека.

Овим понашањем Спутњик се одјенуо у одјежде слугу ове власти, која дуго и истрајно ради у корист Запада, и показао ружно лице, које указује да код њих мишљење може бити само једно - оно које не квари слику о властима у чијој су они служби.

Не разумијем чему страх код људи из редакције Спутњика. Умјесто да буду на народној страни - српској страни - они у страху служе господара који их (очигледно) држи на узици.

Моја порука им је да се не плаше промјена у Србији. Народ воли Русе и увијек их је сматрао својом најближом браћом. Никаква власт не може угасити народну љубав према Русији нити ће народ дозволити увођење санкција.

Премда освједочени русољуб, дочеках избацивање са руског гласила од оних који се прогласише заступницима Руса и Русије међу Србима. Но, мене нећете заварати. Не можете угасити моју љубав према Русији ма шта чинили.
Ја не завољех Русију у складу са налозима садашње власти. Не постадох русољуб по служби већ по срцу.

- Једном слуга - вазда слуга

Данас Вучић, лажни русољуб. Сјутра то може бити и Американац. Количина подршке је у непосредној свези са количином личних користи и мишијега страха.
Ја Русију и Русе завољех од путовође Достојевскога, изузетне и непревазиђене руске културе, и непосрдно општећи са руским народом.

Овим понашањем доказујете да ви нијесте никакви русољуби већ искључиви лакеји и плашљивци који дјелају и складу са дужином ланца коју им одреди садашња потпуно противнародна власт у Србији.

Када једном све ово прође, вјетар промјена и мирис процвата српскога народнога прољећа прочисти ваздух нашега Отачества, згађеног дјеловањем садашње власти и њихових слугу, остаће јасан траг сопствене безначајности реакције Спутњика, која смрди по нечовјештву.

А сад ви, русољуби по служби, оплетите, каменујте човјека који од дјетинства љуби Русе о свом руху и круху. Научите ме како се то право мисли и шта заиста значи вољети Русе.
Тако што се забрани супротно мишљење и буде лакеј? Тиме јасно указујете на сопствену безначајност и непознавање Руса и Русије. Ево казујем вам, бесплатно, то вам је, мили моји голупчићи, у потпуности супротно од заступања рускога става и рускога погледа на свијет. Рус не љуби ланце и окове. Слободољубив је. Храбар. Одлучан. Правичан.
Не вјерујете? Питајте Достојевског.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Љетописац_пише #гласна_размишљања #лакејштина #Спутњик_Србија

🔝🔝🔝

А како најлакше провјерити политику некијех будућијех властодржаца и одлучити заслужују ли повјерење?

Па, врло лако и једноставно: њиховијем односом према Косову и Метохији. Све друго су трице и кучине које служе за бацање пијеска у очи како би се испунили нови налози странаца. Нека вас не лажу економијом, лакијем богатством, убрзаним развојем. Све то је лаж, јербо кућа се зида од темеља. Ако не поправите темељ узалуд је свако кићење лажнијем перјем магловитијех успјеха. Сваки успјех, па и економски, ће доћи као посљедица поштења, марљивости, искренога родољубља, носиоца власти, који ће коначно бити спремни служити и усаглашавати се са народнијем жељама и хтјењима, а не по налозима странијех чинилаца.

- Како скончавају пси који служе вуцима -

Ово је, у кратким цртама, отужна слика наше збиље.
А сад, погледајмо заједно како то изгледа на примјеру једне јако поучне приче која говори много више од горњега писанија.

Вуци опколише пса, окружише га, хтједоше га прождријети. Пас их мољаше да га не убију, обећавајући им заузврат помоћ у лову на овце и друго. Вуци промислише и примише пса у чопор. Двије године он им помагаше, све их учаше, показиваше им мјеста, ловљаше заједно с њима... Наста особито гладна зима, лов бијаше неуспјешан, вуци бијаху гладни и очајни. Шта чинити? Одлучише ипак прождријети пса. Прождријеше га. Кости му сахранише. Поставише надгробни биљег. Размишљаху како да напишу, од кога? „Од пријатеља“? Но какви су то пријатељи кад га прождријеше... „Од непријатеља“? Но двије године заједно живјеше, ловљаху, нико не бијаше увријеђен... Промислише и написаше „Од сарадника“.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#власт #политика #народ #Љетописац_пише #гласна_размишљања

🦮 🐺Кад пси служе вуковима или тужна прича о нашијем властима

✍️Пише: Љетописац

- Демократски лакеји западнијех тирјана -

Свака власт која ради у складу са налозима странаца, прије или касније, долази пред заслужену кончину: пад са власти у стиду, срамоти и блату сопственијех непочинстава.

Све наше, назови демократске власти су, на овај или онај начин, било посредно, било непосредно, дјеловале у служби странаца.
Њихово попуштање пред притисцима је увијек имало погубне посљедице по народ али на кончини и по њих, јербо батина увијек има два краја.

Слобо је слушао странце, поткусуривао се са својијем народом западно од Дрине за рачун странаца, омогућио протјеривање народа из Крајине те сљедствено томе укидање Републике Српске Крајине. Кад је одлучио супротставити се, гладни вуци Запада га поједоше.

Касније тзв. демократске власти усрдно радише на испуњавању странијех наредби, у духу пута у нову Јевропу саткану од безбожништва, отпадништа, приземнога материјализма. Исписаше једне од најсрамотнијех страница наше повијести кад су се фирме и банке продавале за евро а наши људи предавали у бесцјење нечему што се зваше Међународни суд правде у Хагу. Између осталијех предаше и самога Слободана Милошевића. Знамо како се заврши тај први дјел владавине демократа - у крви премијера Ђинђића. Тиме повијест поручи Србима, по ко зна који пут, како скончавају слуге и сарадници странаца. Слобо који слушаше па се хтједе откинути са ланца би изручен својијем бившијем господарима. Ђинђић који помоћу истијех господара дође на власт, такође хтједе показати им зубе. Но западни вуци остварише право на своју овцу која би жртвована, јербо за то и бијаше припремана.

Послије ове почетне жутице, која бијаше у настанку, завлада јоште срамотније владање са напредовањем те тешке болести - жутице. Тад отпоче срамота над свијем срамотама. По договору са Западом отпоче предавање јужне српске покрајине Косова и Метохије. Без испаљеног метка. Без икакве борбе. Дори и без покушаја борбе. Народ оставише као овце на заклање пред странцима који затвараше очи пред дивљањем разуларенијех Шиптара. Пристадоше на Бриселски споразум, но како растијаше незадовољство у народу, странци се уплашише како тадашња власт неће моћи завршити то срамно дјело те на власт доведоше другу, јоште погубнију, власт која се огрну шињелом лажнога родољубља.

- Под кишобраном једнога човјека -

Под плаштом бриге за народ, рада на свесрпском уједињењу, лажно родољубивијех скаски, изнесоше сваку светињу на тржницу и поставише на распродају. Све обесмислише. Пузаше и цвилише пред странцима дочим пред народом глумише одлучне, јаке, непоткупљиве вође. Угасише свако различито мишљење од њиховога. Свако супротно мишљење означише као дјеловање против државе и рушење предсједника.

Од велике приче о српском свијету и родољубивој звоњави са свијех звона остаде двоструко голо. Српски свијет сможден и разуђен. Срба никада мање. Друштво никада више подјељено. Власт у рукама једнога човјека који Устав тумачи произвољно по својој вољи и нахођењу. Народ на Косову и Метохији препуштен сам себи као ловина у дивљини са крволочнијем звијерима.

- Крај или почетак? -

И ова садашња, лажна родољубива власт полако стиже до своје кончине. У потпуности једнако као и претходне власти са једном јасном разликом: ова власт остави друштво у потпуној подијељености и безглавости. Њој на реп стаде њена младост, која се пробуди и више не може гледати урушавање не само државности, пристојности већ и најопштије људскости. Однарођена власт отсвира своју лабудову пјесму. Нико не може преживјети окретање против сопствене младости. Младост је кадра урушити и империје као што то отпоче омладина у Босни са Гаврилом Принципом, а како неће бити ласна срушити једно однарођено чиновништво странијех лакеја.

На омладини је и велика одговорност. Послије пада ове власти не дозволити некијем другијем, сличнијех размишљања и(ли) онијем који бијаху у претходној власти, жутима преобученијем у друге боје, доћи на власт. Ако се то пак деси, онда кречење заиста бијаше узалуд.

🔜🔜🔜

Једини легални хрватски краљ је заправо мачак 😺

Како је један мачор постао хрватски краљ?

Пише: Јован Маркуш

Поздрављамо наше пријатеље са странице Kraljevina Hrvatska и зарад неговања „добросусједских“ односа, ми Срби, као стари краљевски и царски народ, подсетићмо љубитеље монархије у Хрвата на неколико врло непријатних чињеница из њихове не тако славне и велике „повјести“.

Просто, у свету круне, традиције, витештва, части и образа неке детаље не смемо, као добри „сусједи“ и љубитељи истине, тек тако да препустимо забораву!
Прво, од 1097. па све до 1992. нема Хрватске, прецизније нема државе тј. нема њених основних назнака.
То је тај „тисућљетњи“ сан о коме говоре многи хрватски романтичарски сањари од Анта Старчевића до Фрање Туђмана када сањају обнову хрватске државности.
Те 1097. године се догодио страшан пораз Хрвата у Бици на Гвозду (иначе парадокса ради, данас је то „Петрова Гора“ на Кордуну у историјски потпуно српском етничком крају Републике Хрватске) од стране Мађара, који од тада суверено владају Хрватском све до почетка 20. века.
У Бици на Гвозду, у спектакуларном поразу, гине и последњи етнички Хрват претендент на хрватски престо Петар Свачић, кога је до ногу потукла обласна војска једног мађарског племића Меркурија из Подравине.

Абдицирао у корист мачора: Томислав Други
Друга непријатна чињеница јесте да нема персоналне уније са Угарском, а документ који се у хрватској историографији назива „Pacta conventa“, који су наводно након Битке на Гвозду потписали угарски краљ Коломан I Арпадовић и хрватско племство о персоналној унији Хрватске и Мађарске, не постоји.
Најранији препис „Pacta conventa“ нађен је у библиотеци у Трогиру половином 19. века, када се већина Хрвата по први пут упознаје са идејом да је уопште постојала персонална унија између Мађарске и Хрватске, јер се таква могућност никада није спомињала ни у једном мађарском средњевековном извору.
Дуго се веровало да је тај документ из Трогира заправо „Pacta conventa“ из 12. века, међутим, чим су се са тим документом сусрели истраживачи са Оксфорда, утврђено је да је у питању историјски фалсификат тј. да наводни препис заправо потиче с краја 14. века и да нема никакве везе са аутентичним догађајима.
Мађарска историографија и универзитетске катедре за историју не само да не признају постојање овог документа, већ свака прича о потписаном документу „Pacta conventa“, у коме мимо сваке средњевековне логике до ногу потучено племство поставља услове краљу победнику како да он као освајач присвоји хрватску круну, наилази на подсмех. Угарског краља Коломана је толико занимала Хрватска да у њој никада није ни боравио.
Трећа непријатна чињеница јесте да ако икада одлуче да обнове монархију, Хрвати најпре морају да се обрате српском краљевском Дому Карађорђевића и Карађорђевим потомцима и да њима понуде „хрватску круну“.
О какве ли непријатности за љубитеље хрватске монархије!
Наиме, када је на таласу српске победе у Првом светском рату оформљена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, аустријска династија Хабзбург изгубила је право на своје некадашње крунске земље, које су након Првог светског рата потпале под друге признате круне. Па је тако некадашња крунска земља Хабзбуршке круне Хрватска, признањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном Карађорђевића од стране свих тадашњих монархија света, престала да буде део крунских земаља развлашћене династије Хабзбург. У монархијама, ниво круне и навођење крунских земаља морају да признају друге монархије да би се оне легитимно наводиле.
Није на одмет овде подсетити и да Црна Гора као некадашња краљевина у случају да зажели да обнови монархију, то може учинити најпре нудећи некакву нову црногорску круну Карађорђевићима. Јер не само да је претходно капитулацијом угашена Краљевина Црна Гора легално и легитимно постала део Краљевине Србије у новембру 1918. године, а касније и део Краљевине СХС и да је као таква била призната од стране свих монархија света, већ се и наследник круне династије Петровић-Његош, кнез Михаило Петровић-Његош, након свог пунолетства у марту 1927.

године одриче заувек црногорске круне и њу предаје својим блиским рођацима Карађорђевићима. Иначе се ради о сјајној и изузетно значајној личности српске историје и водећем члану Крунског савета краља Петра II Карађорђевића у изгнанству, који се веома гласно противио рушењу Његошеве капеле на Ловћену и изградњи Мештровићевог маузолеја.
И четврта непријатна чињеница тиче се последњег покушаја обнове Краљевине Хрватске од стране усташа у сред окупације током Другог светског рата, али се тиче и тога где је хрватска круна данас. Ово су иначе мало познати подаци и представљају праву посластицу за сладокусце.
Наиме, када су усташе заузеле власт у својој нацифашистичкој сателитској држави, која је због хиљадугодишњих фрустрација немањем независне државе у свом званичном називу морала да садржи одредбу „Независна Држава Хрватска“ (а не „неовисна“), поглавник ове накарадне и злочиначке државе није био и шеф те такве државе.
У мају 1941. године италијански фашистички дуче Бенито Мусолини је у Риму наредио Павелићу да у новоствореној НДХ на челу мора да стоји италијански племић, који ће постати краљ Томислав II.
Наравно, велики хрватски поглавник пристаје и за краља НДХ проглашен је војвода од Аосте Аимоне, који на свечаности у Риму 18. маја 1941. године мења име у Томислав II.
Принц Аимоне припадао је споредној грани династије Савоја-Аоста, а Савоја је била владајућа породица тадашње Краљевине Италије. Краљица Краљевине Италије у време Другог светског рата била је Српкиња Јелена Петровић-Његош, ћерка краља Николе и супруга последњег италијанског краља Виктора Емануела III.
Када је војвода Аимоне сазнао од свог рођака италијанског краља да му је овај наменио да постане краљ Хрватске, Аимоне се грохотом смејао мислећи да је у питању шала његовог старијег рођака, склоног збијању пошалица. У шали је и прихватио предлог, међутим, када му је рођак објаснио да је у питању озбиљна замисао, из поштовања према свом владајућем рођаку и из осећаја дужности према Италији, војвода Аимоне пристаје да постане Томислав.
С обзиром да се надао извесној суми новца за свој ангажман, која никако није стизала и с обзиром на вести о језивим масовним покољима Срба и Јевреја у његовој „краљевини“ као и јаком оружаном отпору, Томислав не само да одустаје од крунисања, које је требало да се одржи у данашњем Томиславграду односно Дувну, већ није желео ни ногом да крочи на тло своје нове државе.
И тако је то остало све до 31. јула 1943. године када се у освит капитулације Италије (3. септембра 1943.) писаном абдикацијом одриче вајне „Звонимирове круне“ у Хрвата.
Но, најзанимљивији детаљ јесте коме је такав хрватски краљ Томислав II оставио своју круну?
То свакако нећете наћи у хрватским изворима, но факсимил опоруке и абдикације војводе Аимонеа је сачуван и садржи изузетно комичан детаљ. Наиме, војвода Аимоне хрватску круну оставља свом мачору, кога је сматрао најпогоднијим наследником хрватског трона.

Дакле, ако сте се питали где је хрватска круна Томислава II, она је дата једној италијанској мачки. Односно, Томислав II је абдицирао у корист мачора.

Хрватски краљ, династија Мјауковић

❄ Како се Свети Николај претворио у Дједа Мраза?

У седамнаестоме стољећу холандски досељеници искрцаше се на обалама Сјеверне Америке и основаше Нови Амстердам (првобитно име Њујорка). Са собом из тада већ иновјерне (протестантске) Холандије донијеше поштовање јединственога светитеља - Николаја Чудотворца. Али у овоме иновјерју не бијаше установе светости! Но поштовање овога богоугодника бијаше толико велико међу морепловцима и простијем народом (а Холандија, као што знадете, бијаше морска сила) да га јоште ни иновјерје не могаше сасвијем укинути.

По староме обичају у Јевропи, о празнику Светога Николаја, који се слављаше непосредно прије Рождества Христова, бијаше обичај даривати дјецу слаткишима. То чињаху у спомен помоћи коју светитељ твораше за вријеме својега земнога живота – примјерице, како потајно баци злато осиромашеноме трговцу који из безнађа хтједе предати кћери своје у блудилиште. У иновјерној Америци „Sinterklaas“ или „Sint-Nicolaa“ (холандска имена за Св. Николаја) претвори се у „доброга старца“ „Santa-Claus“ који се обраћаше малишанима.

Дјед Мраз стече свјетску славу благодарећи оглашавању Кока-Коле тридесетијех година двадесетога вијека. Кока-Кола употријеби лик Дједа Мраза да умножи продају хладнијех пића зими. Од тога часа, житије Светога Николаја коначно се одвоји од „животописа“ Дједа Мраза: он доби нови дом у Лапонији, супругу, ирвасе и патуљке. Обличје у којему га сада познајемо јесте скорашњи изум оглашивача. У оваквоме облику, Дјед Мраз врати се у Јевропу и „путоваше“ скоро по цијелому свијету.

♨️ Руски православни часопис Тома

🖼 Свети Никола спасава бродоломнике
🎨 Урош Предић

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#православље #занимљивости #Свети_Николај

Један цар рече својему мудрацу:
- Мудраче, мораш ријешити три питања. Ако ријешиш, начинићу те богатим. Ако не, обезглавићу те. А питања су ова: Које је најважније вријеме? Ко је најважнији човјек? И који је најважнији посао? Имаш три дана рока.

Оде мудрац. Размишљао је, размишљао, али до одговора није дошао. Иде пољем и плаче. Жао му свога живота. Наиђе на дјевојчицу која је чувала гуске. Она га упита:
- Зашто плачеш, старче?
Мудрац јој исприча своју невољу.

Дјевојчица му одговори:
- Ах, па то је лако. Најважније вријеме је САДА, јербо је прошлост већ отишла, а будућност јоште није дошла. Најважнији човјек је онај који је САДА поред мене, јербо може отићи и можда га више никада нећу видјети. А најважнији посао је оно што САДА учиним за човјека који је поред мене.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#приче #поуке #мудрост

Како је Свети Никола ошамарио јеретика Арија

Свети Никола је 325.године у Никеји био међу учесницима на Првом васељенском сабору светих отаца и на том скупу ошамарио ранохришћанског теолога Арија (Аријан или Аријус) из Александрије, иначе оснивача теолошког учења познатог као аријанство.

Арије је био противник настојања да се од Исуса Христа начини Бог, тумачећи да Бог и Исус нису исте суштине. Тврдио је да Исус није истинити Бог него само створење Божије. Под његов утицај пали су не само лаици већ и многи архијереји и свештеници.

Свети Никола се жестоко успротиво и у оштрој полемици ошамарио Арија, прозивајући га као јеретика. Иако је аријанство имало доста присталица, проглашено је за јерес на Првом васељенском сабору, а тада је утврђен Никејски симбол вере.

Никола је, по неким историјским изворима, ипак био удаљен са сабора и био му је одузет чин, али по другим изворима, пак, кажу да су његов поступак одобрили Исус Христос и Пресвета Богородица јавивши се Николи, даривајући му Јеванђеље и архијерејски огртач. Тај призор је, каже предање, посведочило и неколико других учесника Првог васељенског сабора, па је Светом Николи укинута казна, враћен му је архиепископски чин и одата почаст као Божјем угодинику.

Срећна слава свима који данас славе.

☦️ Созерцање - запратите

❤️рно горушичино

„Клица религије постоји у свачијој души, само што је у неким душама претрпана као жеравица под пепелом, или као искра у камену, па чека да дуне повољан ветар и разнесе пепео, или да наиђе какав удар који пронађе искру у камену, како то вели Његош.“

📚Др Лазар Милин, Разговори о вери књ. 2. Православље, новинско-издавачка установа Српске патријаршије, 1987. стр. 128.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#наводи #Лазар_Милин #православље #вјера

Живљаше један инок у египатској пустињи. И тако га измучише искушења, те одлучи одрећи се иночкога живота и отићи куда га ноге носе.

Обувајући сандале, угледа другога инока који се такођер журно обуваше.

- Ко си ти? - упита незнанца.

- Твоје властито "ја", - чу он у одговору. - Знај, куда год кренеш, ја ћу свеједно поћи с тобом.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#православље #приче #поуке

❤️збудљив дан наста. Трогодишња дјевојчица пење се по каменијем степеницама храма. Храм - огроман. Степенице - превисоке. Њих петнаест - по броју степенијех хвалоспијева [псалама]. Полако се пењући по њима у храм, свештеници и остали људи пјеваху хвалоспјеве - на првој степеници први, потом други... Пењати се тешко - а мајка не држи је за руку, дјевојчица иде сама. Њени родитељи стоје иза ње и не дишући гледају за њом. А тамо, на прагу храма, већ јој пружа руке старац.

По овијем самијем степеницама узиђе у Јерусалимски храм Пресвета Богородица. Њени родитељи, свети Јоаким и Ана, доведоше дјевојчицу у храм, испунивши свој завјет - посветити дугоочекивану кћер Богу. А потом се догоди нешто необично. Првосвештеник по особноме пророчкоме надахнућу уведе Богородицу у Светињу над светињама - мјесто, гдје бијаше дозвољено улазити једино првосвештенику, и то свега једанпут у години. С овога необичнога за саврјeмeнике часа поче дуга, славна и тешка стаза Божије Матере.

Желим вам срећан велики празник Ваведења Пресвете Богородице!

💧Извор: руски православни магазин Тома

🖼 Ваведење Пресвете Богородице у храм
🎨 Тицијан

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Богородица #Ваведење #православље #сликарство

❤️ант и ❤️олтер

„Прво, није тачно да је Кант био атеист. Он је веровао у Бога, само је критиковао схоластичке доказе о постојању Божјем, а поставио је један свој такозвани морални доказ о постојању Божјем. Осим тога ако је код нас ико познавао Канта и Кантову философију, то је био проф. Универзитета Никола Поповић. Код њега можете наћи цитат да је Кант рекао и написао: „Кад не би било Бога, онда би свака космогонија морала почети као она прича за децу речима: био једном један краљ, с том разликом што би она почела речима: била једном једна велика, велика маглина“. Кант, дакле, није био атеист, нити је сматрао да се атеизам може научно доказати. Можда сте Ви на то мислили кад сте Канту приписали речи: „Кад Бога не би било, требало би га измислити“. То су Волтерове, а не Кантове речи. А Волтер иако је био антихришћанин, није био атеист. Напротив, кад су га једном запитали шта он мисли о атеистичкој тврдњи да је свет могао постати и без Створитеља, он је одговорио: што год дуже посматрам овај сат на зиду, све се више уверавам да он није могао постати без сајџије."

📚Др Лазар Милин, Разговори о вери књ. 2. Православље, новинско-издавачка установа Српске патријаршије, 1987. стр. 116.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#наводи #Лазар_Милин #православље #Кант

Јоште један одличан прилог брата Стефана о српству Македоније. Благодарим.

🔜🔜🔜

ВОЈВОДА МАРА КУЧКОВКА
(народна)

Пројде чета ђаурска,
Пред чету Мара Кучковка,
Жена, комитска делија!
Ваћала царски заптија,  
На планину гa врзала,
У Кучкову гa утеп’ла.
Не роди мајка девојку,
Како то нашу Стојанку,
Она је српски комита,
А њојна мајка војвода,
Права Србинка Кучковка,
Не изда брата рођена.  

Мара Појчић Кучковка рођена је у селу Кућевишту у Скопској црној гори. Још 1896. године, када су наши Старосрбијанци образовали српску револуционарну организацију у Скопљу, у њихово коло ушла је прва жена, Мара Појчићева-Кучковка. Није она ушла у организацију само као помагач већ као активни четник, с оружјем у руци.

Неустрашива, и до крајности родољубива, Мара је образовала и вежбала у руковању оружјем младе четнике и одређивала им улоге.  На томе послу она је била све до доласка војске Косте Пећанца и Петка Илића. Тада је Мара добила другу улогу. Ту улогу доделили су јој Давид Димитријевић и Богдан Раденковић. Она је створила главни транспорт за преношење оружја и муниције за српске чете у скопској области.

Петко Илић је рођен у Старом Нагоричану код Куманова око 1886. Ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. У јесен 1905. по преласку границе, његова чета је опкољена од стране турске војске. Чета је давала очајнички отпор док нису остала само Петко, два четника и једна бомба. Четничка парола слобода или смрт се потврдила. Четници су активирали бомбу, загрливши се над њоме. Турци лешеве нису односили, што је спасило Петка кога је детонација одбацила, али не и знатно ранила.

Била је ноћ, Турци су се разишли али једна особа је остала непримећена у шуми…

Била је то Мара Кучкова, једноставна жена из народа, рођена у селу Кучевишту у Скопској црној гори, доказала се као веран јатак многим храбрим борцима за ослобођење. Примала их је у свој скромни дом, вешто крила од очију вековног угњетача, хранила у потаји и видала љуте ране. Када је догорело до ноката, да би избегла хапшење, откопала је пушку сакривену у штали и отишла у шуму да се придружи борцима за слободу.

Успела је да се пробије кроз шикару и да приђе рањеном војводи. Нашла га је живог у локви крви и неприметно повукла у шипражје а затим подигла на рамена и брзо измакла испред турске потере.

Мучно али упорно Мара је одвукла рањеног војводу, до србског села. Код своје куће очистила му је и превила тешке ране. Пошто то није било довољно за опоравак, морала је да га одведе лекару. Сутрадан га облачи у женске хаљине и као своју кћер вози га кроз град запрежним колима доктору Михаилу Шушкаловићу, за кога је знала да је наклоњен србским ратницима за слободу.

Након указане лекарске помоћи војвода остаје сакривен у селу. Тек након четрдесет дана, још увек у завојима, на запрепашћење свих, Петко се појављује у Врањској бањи и то баш у цркви када свештеник пред мноштвом света служи парастос њему и његовим страдалим друговима. Свештенику испада кандило из руку, а народ остаје без даха гледајући у војводу као у чудо.

Својим радом на тешком и светом народном послу, Мара је дала више него што је ико могао очекивати.

О Мари се за време турске владавине певала песма ‘Пројде чета ђаурска’.

🔝🔝🔝

Од срца хвала брату Стефану на прилозима које је оставио у опаскама. У нареднијем данима просљеђиваћу јоште његовијех прилога.

затрти се са нашим чељадима.
У име свију нас доле потписатих опуномоћавамо Бошка Петровића, Вељана Цветковића, Поп Димитрија поп Пауновића и Петка Митровића, а ми четворица бирамо да могу ићи, као изасланици, Бошко Петровић и Вељан Цветковић.

Ово уговорисмо на Св. Петра Атонског 12. јуна 1878. године, на Козјаку.

(На овој молби има 220 сеоских печата и 510 потписа и печата кметова и првих људи из поменутих крајева.)

Устаници и Берлински Конгрес

Растерани из села у кумановским и паланачким равницама, устаници су се, као што смо видели, збили у Козјаку и Ђерману, а много је народа и већина вођа устаничких већ било прешло у Србију. Устаници који су прешли у Србију, често су, до тачног одређивања границе између Србије и Турске, прелазили преко границе у планине Козјак и Ђерман, и тамо су се с осталим својим друговима тукли с турском војском и са жандармским патролама. Устаници су и даље радили да се њихови крајеви присаједине Србији. Тако, чим је у Берлину почео да заседа конгрес великих сила, вође устанка су се искупиле на Козјаку и Ђерману, и тамо су позвали из кумановских, паланачких и кратовских села све кметове и иначе прве људе, и поново су написали молбe Кнезу Милану и Берлинском Конгресу.

Mолба упућена кнезу Милану датирана под 12. јуном 1878. г. на Козјаку гласи:

Ваша Светлост, Премилостиви Господару! Чувши ово дана од наших, градских чорбаџија, који су нас заједно са Турцима од Косова до данас јели, глобили и свлачили, да ћемо и после толике наше проливене крви са нашом браћом Србима, а противу нашег општег непријатеља Турчина остати опет под Турцима ако се не потпишемо под Бугарску; с тога коленоприклоно молимо В. С. нашег јединог и правог премилостивог Господара, да нас присајединиш Србији, јер смо ми Срби у нахијама: Кумановској, Скопљанској, Паланачкој, Кратовској, Ћустендилској, Кочанској, Струмичкој, Штипској, Велешкој, и другим околним, најчистији и најбољи Срби, и наша је земља срце Србије из које поникоше не само наши свети Немањићи, него и држава и књижевност, и слава и моћ и величина и све и свја што је српско било и што је још и данас.

Што и данас сведоче међу стотинама целих, тисућама разваљених светих српских цркава и манастира и разних старих споменика: у Матејчи Св. Богородица, у којој се крунисао краљ Милутин; Св. Ђурађ Нагорички, кога подиже наш свети краљ Милутин за благодарност Богу, што је спасао Србију и сву Европу од навале и поплаве татарске; Св. Богородица Забелска, задужбина Стефана Немање, Св. Богородица Корминска, задужбина краља Радослава и краља Драгутина; Св. отац Прохор Пчињски, задужбина цара Лазара, Св. Јаћим Осоговски, задужбина краља Драгутина и гробница и задужбина деспота Ђурђа Смедеревца; Св. Аранђел у Скопљу, задужбина Стевана Немање; Св. Никола у Штипу, задужбина Стефана Дечанског; Св. Богородица Рилска, задужбина Св. краља Дечанског; Св. Гаврил Лесновски у Кратову, задужбина срп. деспота Јована Оливера; Св. Пантелија у Кочану, задужбина Стефана Немање; и још многе друге цркве и манастири, што подигоше наши српски цареви и краљеви, у нашој земљи, срцу Србије.

Што сведоче многе свете мошти српских светаца и мученика: Св. Прохора Пчињског, Св. Јаћима Осоговског, Св. Ђурђа Кратовског, Св. краља Милутина Софијског.

Што сведоче толике епискупије и митрополије још нашим Св. Савом основане као: митрополија у Моравици Кумановске нахије, бањска митрополија у Ћустендилу, Морожвидска Епископија, Самоковска митрополија, Брегалничка и многе друге које бејаху, и од којих се и до данашњих дана находе трагови.

Што сведочи наш сачувани чисто српски стари језик, којим су говорили још цареви и краљеви наши. Што сведоче наши чисти прави српски обичаји, наша права и чисто српска ношња, и много друго, као и све и свја, да смо ми само прави и чисти Срби, и ништа друго.

Ми потписани из нахија: Кумановске, Кратовске, Криворечке и т.д. као чисти и прави стари Срби и из најчистије и најкоренитије Српске Земље још и последњи пут коленоприклоно молимо В. С. нашег премилог Господара, Светлог Краља, да нас,  ма којим начином и срествима ослободи пет вековног ропства и присаједини нашој земљи Књажевини Србији, те ако би се утрле крваве сузе српског мученика, и како би и он једном постао користан члан европске народне заједнице и хришћанског света, иначе, пограничне нахије Кумановска, Кратовска и Криворечка бориле су се заједно с нашом братском српском војском противу нашег општег душманина, не само да не смемо и не можемо наше вратове увући у његов јарам, него смо се решили, пре тога, сви утаманити се и

🔝🔝🔝

Брат Стефан о бугаризацији Македоније и (зло)дјелима комуниста.

Треба прочитати о 19. веку и периоду када је основана, тада неканонска, бугарска црквена егзархија и о свему што је тада чињено - застрашивању свештеника и виђенијих људи да пређу у егзархију, убиствима и злочинима над онима који нису пристајали итд. Иако је већ почетком 19. века било "бугараша", тј. бивших Срба који су почели да се сматрају Бугарима, друга половина овог века и оснивање егзархије, удружено са физичким насиљем, била је период када је значајнији део становништва био преведен на ону страну. И поред свега, у време балканских ратова и након њих, већински део становништва је и даље осећао српски идентитет. Комунисти су заправо 1945. учинили већу штету и злочин него Бугари егзархисти, проглашењем македонске нације, језика, као и променом презимена која су се завршавала на "ић". Тако ја имам комшију Ангеловског, коме је деда био војно лице из Македоније, и који сам каже како су се до 1945. презивали Савић. И дан данас у бившој Јужној Старој Србији већи део становништва има славу или "службу", како је неки називају или знају да су је њихови преци славили, што јасно говори о њиховом пореклу. Чак и знатан део становништа који данас слави имендан, у 19. веку, пре егзархије славили су славу и били Срби. Штета је што у то време егзархије Србија није могла да помогне и заштити то становништво.

❤️итије преподобнога Севастијана Џексонског

❤️ођење и образовање
Деветог јула 1863. године у Сан Франциску, у породици православних досељеника из Србије, родио се дјечак Јован Дабовић. У младим годинама, 1884. године, Јован је ступио у духовну школу у Санкт Петербургу. Четири године касније примио је монашки постриг с именом Севастијан и ђаконски чин.

❤️лужба у Америци
Након завршетка школовања, отац Севастијан се вратио у Сједињене Државе, гдје је служио у храму светог Александра Невског у Сан Франциску. Године 1892. рукоположен је за свештеника и постао проповједник [мисионар] на Западној обали Сједињених Држава.

Као јеромонах, отац Севастијан је подигао неколико храмова у државама Вашингтон и Калифорнија. Радио је у управи православне мисије на сјеверу Америке, под руководством светог владике Тихона (Белавина), будућег патријарха московског и све Русије. Проповиједао је на енглеском, српском и руском језику.

❤️роповједнички трудови
Током живота, преподобни Севастијан је 15 пута прелазио Атлантски океан и 9 пута Тихи океан. Често је посјећивао отаџбину – Србију и Русију – као и Јапан, гдје је сусрео светитеља Николаја Јапанског (Касаткина).

❤️рквена служба и монашки живот
Године 1905, као игуман, постављен је за старјешину српских храмова у Америци, а у истој години указом Светог сабора постаје управник Српске мисије. За своје трудове у корист Цркве исте године је уздигнут у чин архимандрита.

Године 1910. отац Севастијан се вратио у Србију, гдје је служио као духовник током Другог балканског (1912–1913) и Првог свјетског рата (1914–1918). Од 1936. године живио је у манастиру светог Саве у Жичи.

❤️покојење и канонизација
Свети Севастијан се упокојио у Господу 1940. године. Опјело му је служио светитељ Николај Српски (Велимировић).

Године 2007. његове мошти су пренесене у храм светог Саве у Џексону (држава Калифорнија), који је основао сам преподобни Севастијан.

Четвртог септембра 2015. године, у Саборном храму светог Стефана у калифорнијском граду Алхамбра, патријарх српски Иринеј је предводио богослужење на којем је архимандрит Севастијан (Дабовић) проглашен за светитеља, под именом преподобни Севастијан Џексонски.

♨️Извор: азбука.ру

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Срби #православље #житија_светих #Свети_Севастијан

Од срца захваљујем брату Стефану на овијем дивнијем прилозима које нам је послао.

„Неки су ардити, дишколи, фалаци, фарабути, фарфалони, фијуни, фиканажи, фуријати, ганци, кокотини, либертини, машкалцуни, перлети, сотобандијере, шотокуци, штигуни, уфијерти, завојони и жмердуни, ријечју лажови и ниткови, такође имали О као тему сопствених казивања. И на мрежи, и у кафани.“

📚Н. Маловић:„Пругастоплаве сторије”, Лагуна Београд, 2016, стр. 53

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Никола_Маловић #пругастоплаве_сторије #наводи

Гледај напријед - с надањем,
натраг - са благодарењем,
горе - с молитвом,
доље - с покајањем,
унутра - с пажњом!
А около - с љубављу!

📝 Игуман Тихон (Борисов)

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#православље #наводи

Како су се два значајна уметничка дела Светог Рафаила (Георгија Момчиловића), која је насликао као монах буковског братства 1907. године, вратила на место постанка - у манастир Буково код Неготина ☦️🇷🇸
https://t.me/tragoviusrbiji

❤️длука 958 Савјета безбједности УН

У новембру 1994. године на приједлог Велике Британије, Савјет безбједности Уједињенијех Народа усвоји одлуку [резолуцију] 958, којом одобри употребу ваздушнијех снага НАТО-а на подручју Републике Српске Крајине, односно у подручјима под заштитом УН-а, као и одлуку 959, којом Уједињени Народи изражавају забринутост због борби око Бихаћа. Вијеће НАТО-а подржа ове одлуке и одмах изда упутства надлежнијем заповједништвима НАТО-а. Послије овлаштења Савјета безбједности Уједињенијех Народа НАТО-у да из ваздуха напада циљеве на подручју Републике Српске Крајине, Унпрофор за своје припаднике у Босни и Херцеговини и Републици Српској Крајини подиже стање приправности до највишега нивоа.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Срби #Република_Српска_Крајина #Велика_Британија #повијест

21. новембра 1918. након више од четири вијека под страном влашћу, Бањалука коначно ослобођена❗️

🔹️Током 1918. године одиграли су се пресудни догађаји који су одредили коначан исход Првог свјетског или Великог рата како су га називали савременици. Мир у Брест-Литовску, којим је Совјетска Русија склопила сепаратни мир са Централним силама, неуспјех велике њемачке прољетне офанзиве на Западном фронту као и активније ангажовање америчке војске на том истом фронту довели су постепеног до слабљења и коначног слома војних снага царске Њемачке на Западном фронту од августа до новембра 1918 године. Са друге стране, успјеси савезничких трупа на Солунском фронту, гдје се посебно истакла српска војска која је 15. септембра пробила непријатељске положаје и почела са операцијом гоњења непријатеља, довели су до капиталуције прво Бугарске, а затим, посљедично и Турске, што је убрзало коначни слом Централних сила. Аустроугарска почиње да се распада, јер су Мађари, Чеси и Словаци прогласили независност, а крајем октобра те године у Загребу је проглашена и Држава Словенаца, Хрвата и Срба (СХС), која је формално обухватила јужнословенске земље у саставу Аустроугарске.

🔸️На челу овог државног провизоријума било је Народно вијеће СХС које имало овласти владе, али без готово икакве оружане силе. И у Босни и Херцеговини је основано Народно вијеће чији је главни одбор именовао и Народну владу за Босну и Херцеговину на челу са српским политичарем Атанасијем Шолом. Народној влади је посљедњи аустроугарски земаљски гувернер БиХ злогласни генерал Стјепан Саркотић (најзаслужнији за рушење Његошеве капеле на Ловћену) предао власт 1. новембра.

🔹️Међутим, због недостатка оружане силе, Народна влада БиХ суочила се са прилично хаотичним стањем у земљи, због напада разбојника и тзв. зеленог кадра (аустроугарских дезертера), па се обратила за помоћ српској влади и војсци, која је одлучила да упути јединице српске Друге армије, под командом прослављеног војводе Степе Степановића. Већ 6. новембра српска војска је ушла у Сарајево гдје је свечано дочекана од народа и представника Народног вијећа, да би наредних дана њене јединице кренуле и према другим градовима и областима у Босни и Херцеговини.

🇷🇸 21. новембра 1918. године батаљон 13. пука "Хајдук Вељко" ушао је у Бањалуку, која је свечано била украшена српским заставама и сликама краља Петра Карађорђевића, као и паролама подршке краљу Петру, ослободиоцима и савезницима.

Српске војнике предводили су пјешадијски мајор Драгољуб Бајаловић и капетан Тодор Илић, а њих су на жељезничкој станици дочекали предсједник Народног вијећа свештеник Никола Костић и градски подначелник Паво Гргић. Након свечаног дочека српска војска испраћена је у правцу тврђаве Кастел у којој се до тада налазио аустроугарски гарнизон.

❗️Овај догађај означио је и коначно ослобођење Бањалуке од стране власти која је трајала више од четири вијека❗️

📝 Мр повијести Јанко Врачар

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Срби #Бања_Лука #повијест

❤️ветитељ Нектарије Егински, у свијету Анастасије, роди се љета Господњега тисућу осам стотина четрдесет и шестога, недалеко од Цариграда, у сиромашној породици. Као четрнаестогодишњи дјечак намјести се у дуванску радионицу. Једном написа писмо и замоли сусједа да га пошаље. Овај се зачуди када на писму виђе натпис - "Господу Исусу Христу на небеса" те прочита писмо. "Христе мој, немам кецеље, нити обуће. Молим Те да ми их пошаљеш, јербо знаш колико Те љубим", писаше дјечак. Ганути сусјед потајно му посла нешто новаца.

Анастасије зараду своју трошаше на науку. Када наврши двадесет и двије године, пресели се на острво Хиос и тамо бијаше учитељем у школи. Потом се закалуђери добивши име Нектарије, сврши богословски наук у Атини и постаде свештеником. Уживаше велику љубав међу парохијанима својијем, премда више пута пострада од клевета завидљиваца. Љета Господњега хиљаду девет стотина и осмога, Нектарије основа женски манастир Свете Тројице на острву Егини. Када се светитељ упокоји 1920. године, на посљедњи испраћај изиђе све острво. У Грка и данас постоји народна изрека: "Нема болести неисцјељиве за светога Нектарија".

♨️ Руски православни радио "Вјера"

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#православље #Свети_Нектарије #житија_светијех

„❤️ јесен 1912. српски краљ Петар осветио је своју цркву од белог мрамора, сазидану у Тополи, родном месту његовог деде Карађорђа, првог борца за ослобођење Балкана. На истом брегу, на коме се Карађорђе одлучио да започне једно од највећих дела, икад зачетих на немирном балканском земљишту, на брду Опленцу, Карађорђев унук, краљ Петар, подигао је дивну цркву и онда објавио рат Турској. То је био један од многих ратова, које смо ми водили с Турском, један од многих вама знаних и незнаних током пет стотина година. Ми смо имали својих старих рачуна с Турцима. Ми смо их презирали као што робови презиру своје господаре, они су презирали нас, као што господари презиру робове своје. Па ипак ми смо поштовали њихове врлине, и они су признавали нама наше. Нашу земљу они су мачем освојили, и ми смо знали да ћемо је ми од њих само на мачу повратити. Наша хришћанска драма са Турцима на Балкану почела је крвљу, и ми смо веровали добро да се она крвљу окончати мора. У нашем крвавом сукобу са Турцима, ми хришћани, изгубили смо три краља – један од њих био је византијски цар Константин, друга двојица били су српски краљеви, Вукашин и Лазар – и то у току од седамнаест година. И Румунија, као и Србија и Грчка, пружала је велики отпор Турцима. У битци на Ровинама, битци Румуна и Турака, узео је учешће и погинуо наш епски српски јунак Марко Краљевић, последњи маћедонски краљ, звани Марко од Прилепа.“

📝Велимировић, Николај Д., Сабрана дела. 3. Шабац: Глас цркве, 2013. стр. 642.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Владика_Николај #Карађорђе #Турци #ослобођење #Марко_Краљевић

❤️ејтонски споразум и јоште понешто важно

1995. љета Господњега послије 21 дана жестокијех преговора, уз посредовање чланица контакт-групе, међу којима најдјелатнију улогу имађаше америчка делегација, изасланства Савезне Републике Југославије из Босне и Херцеговине и Хрватске у војној бази Рајт-Петерсон у Охају прихватише у Дејтону општи мировни споразум за Босну и Херцеговину. У име Савезне Републике Југославије и Републике Српске договор постигоше предсједник Србије Слободан Милошевић, у име Хрватске Фрањо Туђман и предсједник такозванога предсједништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић.

-❤️меричка рука -

Амерички предсједник Бил Клинтон у обраћању америчкоме народу оцијени да је окончан најозбиљнији ратни сукоб на тлу Европе послије Другога свјетскога рата. Клинтон рече да је Дејтонскијем споразумом договорено да Босна и Херцеговина буде цјеловита заједничка држава двије државне цјелине - Републике Српске и Федерације БиХ. Да ће средишња власт представљати Босну и Херцеговину према свијету, односно да ће државна заједница имати надлежности у областима спољне политике, новчанога тока и некијех другијех сличнијех заједничкијех дјелатности. Према његовијем ријечима, договорено је да ће Сарајево бити цјеловит град.

- ❤️лободан Милошевић и његова улога -

Слободан Милошевић, предсједник Србије и старјешина заједничкога изасланства Савезне Републике Југославије и Републике Српске, изјави да је у Дејтону коначно утврђена тачна граница између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Говорећи о земљовидима, Милошевић истаче да су на западу Републици Српској враћени Мркоњић Град и Шипово, да у средишњем дијелу под српском управом остају Озрен и Добој, те градови Модрича, Дервента, Брод, Шамац, Брчко, а на истоку Републике Српске Вишеград, Сребреница и Жепа.

На састанку који бијаше одржан вече прије коначнога договора о општем мировном споразуму за Босну и Херцеговину, изасланство Републике Српске са своја три гласа бијаше против уласка НАТО чета на подручје Српске, док изасланство Савезне Републике Југославије са три гласа одобри улазак војника НАТО-а. У службеном записнику оста забиљежено да је одлучујући четврти глас за улазак НАТО снага на подручје Републике Српске дао предсједник Србије Слободан Милошевић. Након натруха врјемена и наше пословичне заборавности можемо неријетко чути како је Слободан Милошевић био српски родољуб те је, наводно, стога пострадао од стране Запада. Дочим његова дјела другачије свједоче. Њега сустиже рука америчке правде којој је, све су прилике, служио поткусурујући се Србима из Босне и Херцеговине. И онда се чудимо како сконча Слобо. Наш народ има дивну изрјеку:„Ко с ђаволом тикве сади, тај о својој глави ради“.

-❤️рби из Босне и Херцеговине на вјетрометини -

На дан постизања споразума у Дејтону, предсједник Народне скупштине и члан преговарачкога изасланства Републике Српске Момчило Крајишник изјави да састанку на коме је дошло до договора није присуствовало изасланство Републике Српске, и да је изасланство Републике Српске са земљовидима разграничења у Босни и Херцеговини упознато десет минута прије свечаности. Ово је јоште једно тужно свједочанство о претрајавању Срба у Босни и Херцеговини. Често су крварили на бојном пољу да би на крају неки други одлучивали о њиховијем животима. Сјетимо се само Берлинскога конгреса. Ни тамо Србима из Босне и Херцеговине не бијаше дозвољено имати својега представника. Има много усијанијех глава међу Србима и данас који коре Републику Српску као тобожњи пораз, не схватајући да је она, упркос свему, ипак наша јединствена повјесна прилика остварити своје замисли о слободи.

Предсједник такозванога предсједништва Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић рече да је његова влада добила између 80 и 90 постотака онога што је тражила у Дејтону, да је Сарајево остало јединствен град и да је за Горажде добијен пролаз кроз српско подручје. Предсједник Хрватске Фрањо Туђман изјави да је Хрватска у Дејтону добила све што је могла, осим како рече, Хрватске Посавине.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Дејтонски_споразум #Срби #Слободан_Милошевић #БиХ

❤️тац Војо Билбија - Европа.

Одлична пјесма за наше вријеме у којем Европа и даље показује своје отужно лице - оронулог лакеја и послушника однарођенијех врхушки Уједињенијех Држава Америке

🎶https://www.youtube.com/watch?v=nADJa4scz_c

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Војо_Билбија #Европа #даворија #гудба

❤️руштво србске словесности

На данашњи дан 1841. љета Господњега основа се Друштво србске словесности. Оснивачи бијаху Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, а потписом и печатом оснивање потврди кнез Михаило Обреновић. Задатак Друштва бијаше ширење науке о српскоме језику и усавршавање српскога народнога језика. Почетком 1864. љета Господњега Друштво би укинуто, а средином исте године обнови рад под именом Српско учено друштво.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#повјест #Срби #српски_језик

Љетописац вам препоручује сљедећу ТикТок страницу, коју уређује наш брат Феликс.

https://www.tiktok.com/@psihologijastvaralastva?_t=8rJSUts3NCC&_r=1

❤️рва српска гимназија

❤️❤️ета Господњег 1791. у Сријемскијем Карловцима поче с радом Прва српска гимназија. Благодарећи заузимању Карловачкога митрополита Стевана Стратимировића, подржа је имућни трговац и добротвор Димитрије Анастасијевић Сабов, који приложи 20.000 форинти. Међу ђацима Карловачке гимназије бијаху Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Давидовић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Стеван Шупљикац и други.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Сријемски_Карловци #гимназија #Срби

❤️етар Други Петровић Његош

❤️рпски владика, господар и књижевник. Духовнијем и свјетовнијем вођом Црне Горе поста послије смрти стрица својега Петра Првога Петровића. Положи темеље савремене црногорске државе. Установи извршну власт, уреди судове, заведе порезе, подиже прву школу и основа штампарију. Књижевни рад његов обиљежише дјела Луча Микрокозма, Лажни цар Шћепан Мали и Горски вијенац.

„❤️ ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...

📚Стихови из „Горскога вијенца”

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Његош #Срби #Горски_вијенац

Поштовани читаоци, велико нам је задовољство да вам представимо новоформирани српски Телеграм канал Рог Слободе који ће се бавити дневно-политичким анализама из Африке кроз перспективу растућег значаја континента у борби за мултиполарни светски поредак.

Очекујемо одличне анализе у антиимперијалистичком кључу.

Пуно среће колегама у будућем раду!

https://t.me/rogslobode

❤️ветли гробови

❤️ејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.

❤️ема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мисо пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази —
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пепо кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

❤️о с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш ко горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слего живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” —

„❤️ ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”

❤️ко сваког светлог гроба
Прикупљо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је сино гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!

📝Јован Јовановић Змај

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Јован_Јовановић_Змај #пјесме #Срби

❤️ука Ћеловић

- ❤️ребињац највећи добротвор Београдскога свеучилишта -

❤️❤️ета Господњега 1854. у Требињу роди се Лука Ћеловић, велетрговац, предсједник Београдске задруге и велики просвјетни добротвор и задужбинар. Основа задужбину своју, Луке Ћеловића Требињца, те завјешта Београдскоме свеучилишту имање и педесет милиона ондашњијех динара, чиме оно поста трећим по богатству у свијету, а Лука Ћеловић највећијем добротвором његовијем. Подиже и палату Београдске задруге, гостионицу Бристол и парк испред Економског факултета у Београду.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Лука_Ћеловић_Требињац #Срби #Београд #добротвор

Хитно потребне резерве крви због повређених у несрећи, у којој се срушила настрешница Железничке станице у Новом Саду‼️

Још увек се не зна тачан број повређених у несрећи, али би у овом тренутку значило да се даваоци крви одазову. Свако ко се добро осећа и сматра да је здрав може бити потенцијални давалац крви. Радно време Завода за трансфузију крви Војводине је сваки радни дан до 7 до 19сати, и прву суботу од 8 до 12 сати.

https://t.me/tragoviusrbiji

❤️ Ревизору - ново читање Гогоља

❤️аходим да ваља подијелити с вама једно особито тумачење Гогољева „Ревизора" које нађох у рускоме гласилу „Тома".

❤️кратко речено: град у игроказу јесте слика човјечије душе. Чиновници бијаху страсти које похараше њезину ризницу. Хљестаков јесте изопачена човјечија савјест с којом се страсти вазда могу погодити. Ну прави ревизор, који се на концу појави, јесте Господ, који ће нам судити у ономе у чему нас затече. Стога, нијема сцена при свршетку игроказа јесте слика Страшнога суда, гдје ће свако од нас узрјети себе онаквијем каквијем заиста бијаше, без самообмане. А суд тај ужасан јесте јербо, спознавши истину о себи, не можемо више ништа промијенити. То бијаше вас живот мој, ну сада је доцкан...

❤️то Гогољ предлаже у „Расплету"?

❤️ајприје, дабогме, не ваља чекати „нијему сцену", него одмах дјеловати: препознајући сопствене страсти, не допустити им да похарају душу!

❤️ друго... Овдје Гогољ не би био Гогољ када не би дао такав савјет. Вели: ваља да се смијемо самијем себи!

❤️ако то учинити? Веома просто, покушаћу разјаснити. Наше страсти и пороци узрастају и цвјетају поглавито на темељу охолости. Охолост јесте многострука, не распознајемо је свагда у себи. Ну темељ је вазда исти: човјечије „ја". Наше страсти и пороци ничу из тога „ја" и то се „ја" надима. А смијех... Способност да се смијемо самијем себи јесте благословени дар који развијава наше „ја"! Човјек који је кадар према себи се односити са шалом или благом подругом, не горди се собом, те самијем тијем не храни своје страсти. Што бива са страшћу ако се не нахрани? Тако је, увенуће! Смијање самоме себи јесте један од врснијех начина да се боримо против охолости.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Гогољ #Ревизор #тумачење

Давно прочитах и на сопственој кожи осјетих како је поудзано мјерило о доброти човјека његов однос према подређенима и надређенима. Ево што о томе, на свој, увијек посебан и смијешан начин, записа Гогољ.

❤️рометеј, истински Прометеј! Узносит је као орао, иступ му је лак, одмјерен. А тај исти орао, чим изиђе из собе и стане се приближавати кабинету својега старјешине, као јаребица се жури са списима под пазухом штогод брже може. Ако су у друштву и на вечерњем сијелу сви од мањега степена, Прометеј ће и остати Прометејем, али чим се деси ткогод мало виши од њега, настаје с Прометејем таква преобразба какву не би смислио ни Овидије: муха, дапаче мањи од муве, поништио се у пјешчано зрнце!

📝Гогољ, Н.В. (1965). Мртве душе, стр. 48.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Гогољ #наводи #Мртве_душе

❤️едан човјек живљаше у великој биједи, у самоћи, у студени и глади. И свакога јутра он с усхићењем изговараше молитву, у којој усрдно благодараше Богу.

❤️еко од сусједа његовијех дође к њему и рече:
— Чуј, како можеш бити толико лажљив? Та нити себе, нити нас, нити Бога нећеш преварити: сви ми знамо да те је Бог сасвијем обездолио, — и ти то знаш; што Му, дакле, благодариш, на чему?

❤️ он одговори:
— Ти не разумијеш суштину ствари! Бог погледа на ме и помисли: што ли му је потребно да израсте у пуну мјеру своју? Потребни су му глад, студен, самоћа... И тијем ме је Он обдарио тако обилно, да Му дан за даном благодарим.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#приче #православље #молитва

❤️јеђаше бијес у обличју човјека и клатијаше ногама. Онај који га духовнијем очима видје, упита га: "Што ништа не радиш?" Бијес одговори: "Та мени ништо друго не преостаје него ногама клатити - људи све боље од мене чине."

📝 Свети преподобни Амвросије Оптински

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#наводи #православље #Свети_Амвросије

🖼Валаамова магарица

🎨Рембрант (1606-1669)
🗓Година настанка: 1626.

Предмет
❤️лика великога умјетника приказује догађај из Старога Завјета, који казује о чудесноме јављању Анђела животињи - магарици на којој јахаше пророк Валаам по налогу цара моавскога, који га посла да прокуне народ израиљски, који по изласку из египатскога ропства требаше заузети Ханан. Но за вријеме извршавања налога пут Валааму препријечи Анђео с мачем у руци, којега виђаше само животиња. Не разумијевајући зашто магарица одбија ићи даље, Валаам је стаде тући.

Опис
❤️ средишту слике видимо Валаама који, не видећи Анђела што пут препријечи, бије јадну магарицу која одбија ићи даље. Магарица паде на земљу и подиже главу, желећи заштитити господара својега од неминовне погибије, о којој он и не слућаше. Умјетник бира необичан угао: заустављена магарица одбија поћи, Валаам је засипа ударцима штапа, уплашене очи животиње и њезина отворена уста изазивају у гледатеља запрепашћење, а човјечји глас магарице: "Што сам ти учинила, те ме бијеш ево већ трећи пут?" (Бр. 22:28) зауставља пророка, који се у ужасу трже, суочивши се с необјашњивом појавом. Анђео у бијелијем хаљинама већ подиже мач над главом његовом, да не допусти погубљење народа израиљскога, којему бијаше суђено испунити своје назначење у установљењу истините вјере - поклоњењу Јединоме Богу.

♨️ Извор: азбука.ру

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#сликарство #Рембрант #Стари_Завјет

ПЛАЧ СВЕТОГ САВЕ

Бог ми је сведок да сам учио Србе
Свему што видех са Горе маслинове –
Велможе, себре и ђаке голотрбе,
Ал не знам где је корен несреће ове;

Учио да држе књигу, кандило и рало,
Ишао у лов с њима – на радост утробију;
С очију крв и тмину, са душе скидо сало
Стрепећ да се у шуми због плена не побију.

Зборих о слози, а видим – још се деле,
Јуродиво и само прогоне све љуће.
Дивља им срца, кротки вуци и пчеле,
У цркву сврате кад више не знају куд ће.

Јесам ли грешан што сам их искушаво:
Док мирих браћу, у недра скрише ноже,
Пред блеском крста шмугну препреден ђаво
У ђачку торбу од младе вучје коже.

Бог ми је јемац да сам их учио свачем
Што сазнах у ћелији, на ходочашћу, у лову.
Ако у цркву свратиш, чућеш како плачем
За децом која ме опет славе у рову.

📝Ђорђо Сладоје

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#пјесме #Свети_Сава #Ђорђо_Сладоје

За пут у егзосферу*.
Стихира* Српскијем светитељима.

🌹☦🌹🌹☦🌹🌹☦🌹
*Егзосфера - највиши слој Земљине атмосфере.
*Стихира - многостишје - пјесма од много стихова јесте православна црквена пјесма која се састоји од више строфа преузетих из других пјесама, најчешће из псалма, Јеванђеља, Дјела апостолских, поређаних у богослужбеном поретку.


❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#гудба #даворија #Дивна #православље #пјесма

❤️вета Новомученица Босиљка Пасјанска

❤️а Христа Бога мученички пострадала на Српскоме Косову у деветнаестоме стољећу. Ова света Христова дјевица, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имађаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревоме Косову. У побожној и убогој породици одрастајући, васпитавана бијаше у свакој врлини.

❤️дликујући се послушношћу и трудољубљем, ову младу дјевојку, док јесени помагаше при сабирању дрва оцу својему и брату својему, отеше тројица Арнаута, непријатељи вјере Христове, и хтједоше је помуслиманити. Како она то одлучно одбијаше, и поред многијех мука, јасно исповједивши своју чврсту вјеру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другога изабраника, поред Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио.

❤️рај ријеке Лапаштице многијем мукама уморена и напосљетку коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вавијек радује. Њезине свете мошти узидане бијаху уз стуб храма у њезиноме родноме мјесту Пасјану.

❤️ана 23. 10. 2019. љета Господњега у Цркви Преображења Господњега у селу Пасјане код Гњилана, уз благослов Његовога Преосвештенства Епископа рашко-призренскога Господина Теодосија, извађене бијаху из стуба цркве мошти Свете Новомученице Босиљке. Након свечанога чина омивања, новопројављене мошти Свете Босиљке положене бијаху у кивот у Цркви Преображења Господњега да им се вјерни народ смјерно поклања и свету Новомученицу Босиљку у помоћ молитвено призива.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Света_Новомученица_Босиљка #православље #Срби

🐈

❤️уња више не плакаше. Сузе једноставно пресахнуше, када они уз помоћ сусједа сахранише оца.
Ова влажна јесен донесе врло много невоље у њихову малену кућицу, гдје иако не богато, но срећно живљаху.

❤️ајприје паде њихова хранитељица - крава Бјелка. Потом се разболи отац. Не стар још снажан човјек. Срећан ловац, што се у маленоме сибирскоме селу сматраше врло добрим потпомагањем домаћинства.

❤️ородица свагда имађаше меса и не гладоваше.
Када леже и мајка, Дуња се веома уплаши. Њој, најстаријој кћери бијаше свега 12 љета.
Она са ужасом мишљаше како ће зимовати с болесном мајком на рукама и двојицом браће.

❤️нијег већ дебелијем пахуљастијем покривачем прекри земљу и, чињаше се, природи не бјеше стало до дјечије туге.

❤️ајка сваким даном слабљаше. Дуња се трудијаше по мјери својијех сила водити домаће послове, ложити пећ, готовити јело. Но залихе брзо нестајаху. Оскудна љетина ове године не даваше породици наде дочекати прољеће. Мајка, разумијевајући да се тешко може опоравити, одби сасвијем јести. Колико год Дуња мољаше мајку, она даваше своју храну млађој дјеци.

❤️ијаше у домаћинству још и мачак. У селима није обичај хранити мачке. Добро ако домаћица успе мало млијека. Мачак мора сам себи храну прибављати. Но хранитељице краве неста, мачак и не искаше више ништа.

❤️ибирски мачци нијесу налик градскима, размаженијем створењима. То је озбиљна грабљива звијер, која не само што домаћинство од пацова и мишева чува, него и у шуму у лов самостално иде.

❤️ајка зиму не преживје. Дуња оста сама с браћом. Сусједи покушаваху испрва помагати. Но сви имађаху своје невоље. Колико год се Дуња трудила растезати залихе, дође такав дан да јести не бијаше ништа.

❤️ачак сјеђаше на руској пећи и гледаше како Дуња, загрливши браћу, ридаше над празнијем тањиром.

❤️ожда ипак људи не разумију сасвијем животиње. А мачак разумједе да дјеца данас немају што јести. Он се умиљаваше да га пусте изаћи из куће. Дуња га пусти.

❤️ачак се врати увече и донесе половину зеца. Цијелога не могаше донијети... Донесе и положи на тријем гласно дозивајући малу господарицу.

❤️уња са сузама у очима прими неочекивани дар. И тако до самога прољећа мачак ношаше сирочади-дјеци, час јаребицу, час зечића, час још какав плијен, што могаше ухватити и донијети. Дјеца преживјеше захваљујући сибирскоме мачку.

❤️ву причу исприча ми моја бака. А дјевојчица Дуња и бијаше моја бака...

📝 Лађинија Рудникова

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#приче #животиње #мачке

❤️АКЦИНА

Један омањи господин с камичком у оку приђе вратима дуванџинице и застаде. Његове црне лаковане ципеле пресијавале су се крај каменог степеника који је водио у дуванџиницу. Врхови ципела били су окренути према продавници. Још два корака и господин би нестао иза врата. Али он беше због нечега застао, можда баш зато да би поставио главу под циглу која је управо падала са крова. Господин је чак скинуо своју капу откривајући своју ћелу, тако да га је цигла опаучила посред голе главе, сломила му темену кост и зауставила се у мозгу. Господин не паде. Не, он само поклекну од страшног ударца, извуче из џепа марамицу, обриса лице попрскано крвавим парчићима мозга и, окрећући се гомили, која се зачас сјатила око њега, рече:
‒ Не узнемиравајте се, господо, већ сам се вакцинисао. Видите: из десног ока штрчи ми камичак. То је такође био сличан случај. Али већ сам се на то навикао. Сад ми је свеједно.
Изговоривши те речи господин стави капу и негде се изгуби, остављајући збуњену гомилу у потпуној недоумици.

📝Данил Хармс

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Хармс #приче #вакцина

❤️вети владика Николај: Благослови непријатеље моје, Господе

❤️лагослови непријатеље моје, Господе
И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи.
Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима и непотребним становником земље.
Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.

❤️лагослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати самог себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бегао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

❤️лагослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, ону су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, ону су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.

❤️лагослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Благослови их и умножи их;  умножи их и још више огорчи противе мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гњева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријaтељи не могу дотаћи живота.
Зато слободно корача између њих и моли се Богу.

❤️лагослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.”

📝Свети Владика Николај,
„Молитве на језеру“, писано на Охридском језеру  (1921-1922)

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#Свети_Владика_Николај #непријатељи

❤️АША ОГЛЕДАЛА ИЛИ О ЉУДИМА И ПСИМА

❤️онајвише за све што нам се збива кривимо другога или слијепе прилике, које по нашем дубоком увјерењу управљају животима нашијем. За све друго има мјеста у животу нашем само нема за нас. Ми ту некако дођемо као нијеми посматрачи. Живот тече као разуздана ријека а једина могућност која нам се нуди јесте утопити се.

❤️ што када бисмо само мало покушали измијенити становиште, умјесто да се пустимо низ ријечну матицу, која се живот зове, да се мало боримо и запливамо упркос јакој струји, која се искушење зове? Што када бисмо схватили да се и ми понешто питамо у животу својему? Ако ћемо поштено: често је све што се збива око нас само одраз мисли нашијех и духовнога стања нашега. Наиђох, код рускога свештеника Димитрија Барицкога, на једну занимљиву кинеску причу која, по мњењу мојему, одлично приказује лош однос према животу.

Један краљ сазида огромну палату са много огледала. Догоди се да пас уђе у палату. Осврнувши се око себе, виђе много својијех одраза. Да би се заштитио, пас показа зубе. Одрази показаше зубе као одговор. Природно, пас то схвати као пријетњу и зарежа. Одрази одговорише. Пас схвати да му је живот у опасности и поче лајати. Милион одраза залаја као одговор. Ујутру слуге нађоше несрећнога пса мртва. Бијаше то тачка гледишта на околности које одредише судбину његову.

❤️ожебити понекад и друге људе посматрамо као псе који желе да нас уједу не схватајући да су они само наш одраз у огледалу - пројава унутрашњега духовнога стања нашега. А како је дивно Св. владика Николај писао о непријатељима. Погледати сљедећу објаву.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️

#гласна_размишљања #непријатељи #Љетописац_пише

❤️оуке преподобнога аве
❤️оротеја Палестинскога.

🔖Кратки животопис

❤️ивљаше на размеђу VI-VII стољећа. Дознавши о подвижницима - преподобнијем Варсонофију Великоме и Јовану Пророку, одлучи се оставити свијет и прими монаштво. Доротеј се подвизаваше у обитељи аве Серида, марљиво слушајући поуке стараца. А након љета многијех и сам прими под своје духовно руковођење инока Доситеја, који такођер би прослављен у лику светијех.

По упокојењу својијех духовнијех учитеља, ава Доротеј остави манастир аве Серида и основа нову обитељ, чије иноке духовно руковођаше до своје кончине. Вјероватно, управо у то вријеме он створи своје знамените поуке. До нашијех дана дођоше 21 поука авина, неколико његовијех посланица, 87 питања са записанијем одговорима преподобнијех Варсонофија Великога и Јована Пророка. Такође су сачувани рукописи који садрже 30 слова о подвижништву и запис поука преподобнога Зосиме.

🔖Доносимо и неколико навода из учења аве Доротеја.

❤️рво смирење: сматрати себе нижијем од свијех. Друго смирење: приписивати Богу своје подвиге.

❤️ишта тако не обнажује човјека и не доводи до богооствљања, као злословљење или осуђивање, или унижавање ближњега.

❤️ваки који се моли Богу: "Господе, дај ми смирење", мора знати како проси Бога да му пошаље некога ко ће га увриједити.

❤️е иштите љубави од ближњега, јер онај који је иште смућује се ако је не добије; но боље ти сам покажи љубав према ближњему, и умирићеш се, и тако ћеш привести и ближњега к љубави.

❤️акво је јестаство љубави: уколико не љубимо Бога, утолико смо удаљени и од ближњега. Ако ли заволимо Бога, онолико колико се приближавамо Богу љубављу к Њему, толико се сједињујемо љубављу и с ближњијем; и колико се сједињујемо с ближњијем, толико се сједињујемо с Богом.

❤️елики подвиг човјеков састоји се у томе да пред лицем Божијим сва сагрјешења своја на себе полаже и очекује искушења до посљедњега издисаја.

❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
#ава_Доротеј #наводи #поуке #православље

Мољах Господа да ми уклони охолост, а Господ ми одговори — не. Рече да се охолост не уклања — ње се одричемо.

Мољах Господа да исцијели моју кћер за постељу приковану. Господ ми рече — не. Душа њезина на сигурну је мјесту, а тијело ће свакако умријети.

Мољах Господа да ми подари стрпљење, а Господ рече — не. Рече да стрпљење настаје усљед искушења — не дарује се, него се заслужује.

Мољах Господа да ми подари срећу, а Господ рече — не. Рече да дарује благослов, а хоћу ли бити срећна или нећу — о мени зависи.

Мољах Господа да ме сачува од бола, а Господ рече — не. Рече да страдање одвраћа човјека од земаљскијех брига и приводи га к Њему.

Мољах Господа да ми дух узрасте, а Господ рече — не. Рече да дух мора сам узрасти.

Мољах Господа да ме научи љубити све људе онако како Он мене љуби. "Најзад, — рече Господ, — схватила си што ваља искати."

Мољах за снагу — и Господ ми посла искушења, да ме прекали.

Мољах за мудрост — и Господ ми посла недоумице, над којима ваља главу ломити.

Мољах за храброст — и Господ ми посла опасности.

Мољах за љубав — и Господ ми посла несрећнике, којима је потребна моја помоћ.

Мољах за добра — и Господ ми даде прилике.

Не добих ништа од онога што жељах — добих све што ми бијаше ПОТРЕБНО!

Господ услиша моје молитве.

📝 Непознат писац

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#молитва #православље

Одличан чланак. Ово је у потпуности и моје виђење садашњијех околности. Од бусања у родољубиве груди до потпуног сљепила за уљудбену [културну] дјелатност - то је укратко шарена лажа звани српски свијет. Врло често је називам српски (проби)свијет или у изведби Вулина српски (полу)свијет.
Посебна је опасност гашење језичкијех и говорнијех различитости а што се потпуно уклапа са дјеловањем овијех пробисрпскосвјетскијех вулина наше збиље. Оваквијем дјеловањем угасиће и јекавицу и све љепоте нашега пребогатога језика. Недавно слушах на Радио Београду како већина издавача и јавнијех гласила од вас траже да пишете на екавици ако желите за њих да објављујете (пишете). Слика и прилика лаже и паралаже српскога (проби)свијета.

🔜🔜🔜

Да ли они који користе израз Српски свет имају представу шта би он требало за значи? Зашто је важније стварати снажније духовне везе међу Србима, да би спремни ушли у уједињење, него политичко играње причом о уједињењу иза које не стоји ништа? Ове и још неке тезе разрађене су у тексту Марка Шикуљака на колективном блогу Индикт

🖼 Ноћ на Каприју, 1842
🎨Арнолд Беклин
(1827-1901)

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#сликарство #Беклин

Једном дворски великаш, примијетивши у Ломоносова малу рупу на огртачу, из које је вирила рубина [кошуља], злобно упита:

"Је ли то ученост, господине, вири оданде?"

"Нипошто," одговори Ломоносов, "глупост завирује тамо."

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#Ломоносов #приче

🖼 Шетња
🎨 Марк Шагал

Марк Шагал — један од утемељивача предњачкога [авангарднога] правца сликарства XX вијека. Необичан поглед на свакидашње ствари и особен начин [стил] сликања учинише га јединственим умјетником свјетске уљудбе [културе].

Љета Господњега 1909. пријатељица Шагалова упозна га са бившом школском другарицом Белом Розенфелд. Сликар одмах схвати како је његова будућа жена — сјајна и частољубива дјевојка. Бела смјело позираше сликару нага, а такође запрепашћиваше сусједе, када би обично излазила из његове радионице кроз прозор.

Преврат [револуција] преокрену њихове животе. Имовина родитеља Белинијех би заплијењена од стране бољшевика, а Шагал би именован комесаром умјетности у родном Витебску.

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#сликарство #занимљивости #Шагал

🖼 Седам смртнијех гријеха и четири посљедње ствари, 1480.
🎨Хијероним Бош (1450-1516)

- Радња -
У основи слике лијежи предање о издвајању међу свијем врстама гријеха седам или осам најпогубнијих, названијех смртнима.

"Има осам главнијех грјешнијех помисли," - учи Евагрије Понтијски, "од којијех происходе све друге помисли. Прва помисао је стомакоугађање, и послије ње - блуд, трећа - среброљубље, четврта - туга, пета - гњев, шеста - униније, седма - таштина, осма - охолост".

Тако, по Евагрију, осам смртнијех гријеха јесу: стомакоугађање, блуд, среброљубље, туга, гњев, униније, таштина, охолост. Уосталом, пописи седам или осам смртнијех гријеха, који се сусрећу у хришћанској књижевности, могу се незнатно разликовати једни од другијех.

На представљеном Бошовом платну, у средишту слике, приказан је круг (или точак), раздијељен на седам одсјечака, од којијех сваки приказује један од седам смртнијех гријеха.

- Опис -

Дјело представља низ малијех призора, који приказују људе како чине смртне гријехе. У горњем десном углу представљен је Господ Спаситељ. Његово присуство опомиње грјешнике на Страшни суд, али они тврдоглаво настављају гријешити.

Четири мала круга приказују, по замисли умјетника, четири посљедње ствари (оно с чим се људи сусрећу на крају земаљскога живота), указујући на "Смрт грјешника", "Страшни суд", "Пакао" и "Рај". Мали кругови окружују већи, у којему су приказани седам смртнијех гријеха. То су гњев (доље), затим по смјеру казаљке на сату завист, похлепа, стомакоугађање, униније, похота и охолост. Све представе приказују стварне призоре из живота, а не алегорије. Називи су представљени на латинском језику.

Средиште великога круга представља око Божије (и ту се види "зјеница", у којој се може разабрати приказ Спаситеља како излази из гроба). Испод се налази латински натпис Cave Cave Deus Videt ("Бој се, бој се, јер Господ све види").

У призору с "Охолошћу" ташта властелинка се дотјерује пред огледалом. Она ставља своје драгоцјене украсе и најбољу одјећу, како би изнова и изнова с дивљењем гледала свој одраз. А ко је поред ње? Демон, који је упорно позива опет и опет огледати се у огледалу.

У призору с "Гњевом" разјарени мушкарац, посвађавши се са сусједом, спрема се убити жену (убиство као посљедица гњева).

У призору "Похлепа" приказан је богати племић, који поткупљује судију митом, да би овај дјеловао у његову корист и издао наредбу да се од сиромашнога сељака одузму сав новац и имовина.

У призору са "Завишћу" приказани су људи како купују ствари које им нијесу потребне, само зато што су их њихови знанци набавили раније. Овај поучни призор треба научити људе задовољити се онијем што већ имају и да се уздржавају од непотребнијех жеља из осјећања зависти. Пси који лају овдје и трговац с кошћу - то су алегоријске слике, које упућују на стару холандску пословицу: "Два пса с једном кошћу ријетко постижу сагласност".

На плочи с "Унинијем" монахиња не може пробудити лијенога мушкарца из бесциљнога сна. Онај ко је пао у униније чврсто спава, не показујући никакво занимање за цркву или за ишта осим сна.

У призору "Стомакоугађање" - гојазан мушкарац похлепно једе све што ставља на сто домаћица, и не даде јести своме не мање гојазноме сину. Његов сусјед жудно испражњава крчаг.

На плочи "Похота" - два заљубљена пара уживају под ружичастим шатором, а двије луде их забављају.

Алегоријски призори насликани су подробнијем сликарским начином старијех Холанђана. Прикази седам смртнијех гријеха распоређени су у круг, што означава сталност њиховога присуства у људском животу.

Слику завршавају исписане на вијорећим свицима ријечи из Библије: "Јер су народ који је изгубио разум, и нема у њима смисла" (5 Мој. 32:28) и "Сакрићу лице Своје од њих и видјећу, какав ће бити крај њихов" (5 Мој. 32:20).

♨️ Извор: азбука.ру

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#сликарство #гријеси #Бош

🖼 Ноћна стража
🎨 Рембрант

Чета холандскијех стријелаца под заповједништвом капетана Франса Банинга Кока наручиваше слике у различитијех сликара, како би њима украсили новосаграђену зграду Дворане састанака у Амстердаму. Тако се свечано спремаху дочекати краљицу Марију Медичи, која бјеше утекла из Француске. Једна наруџба допаде Рембранту.

Напослијетку, наста једна од његовијех најбољијех слика са веома тешком судбином. Њу око три пута покушаваше уништити. Први пут настрада само мали дио платна, а други пут по слици бијаше нанесено 10 удараца ножем. Трећи напад на ремек-дјело би изведен помоћу сумпорне киселине, но, срећом, прође без дубокијех оштећења.

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#сликарство #Рембрант

Једна жена усни сан да за тезгом дућана стајаше Господ Бог.

"Што се код Тебе може купити?" упита жена.

"Код Мене се може купити све добро," зазвуча одговор.

"У том случају дај ми, молим Те, здравља, срећу и љубав."

На тезги се појави мала папирна кутијица.

"И то је све?!" узвикну изненађена и разочарана жена.

"Да, то је све. Зар не знадијаше да се у Мојему дућану продају сјемена?"

📝 Непознат писац

😇 Исус Христос Пантократор, манастир Високи Дечани, Србија

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#приче #православље

Човјек иђаше по обали и изненада угледа дјечака, који подизаше нешто с пијеска и бацаше у море. Човјек приђе ближе и виђе како дјечак подиже с пијеска морске звијезде. Оне га окружаваху са свијех страна. Чињаше се како на пијеску бијаше милиони морскијех звијезда, обала бијаше буквално посута њима на много километара.

"Зашто бацаш ове морске звијезде у воду?" упита човјек, прилазећи ближе.

"Ако остану на обали до сјутрашњега јутра, када почне осјека, погинуће", одговори дјечак, не прекидајући свој посао.

"Али то је просто сулудо!" узвикну човјек. "Осврни се! Овдје су милиони морскијех звијезда, обала је просто посута њима. Твоји покушаји ништа неће измијенити!"

Дјечак подиже сљедећу морску звијезду, за тренутак се замисли, баци је у море и рече:
"Не, моји покушаји измијениће веома много... за ову звијезду."

📝 Непознат писац

Осврт Љетописца:

Колико пута чусте о људима жељнијех великијех промјена и подвига но потпуно безсилних када се ради о помоћи ближњијем. Нијесмо ли сви такви у некој мјери? Мијењали бисмо свијет но не бисмо помогли сусједу. Бринемо о свесвјетском загријавању но и даље бацамо смеће гдје нам се прохтје.
Загледани у велико, слијепци смо за мало које живот чини.
Мала, упорна, свакодневна добра дјела су нам досадна дочим бринемо о кризи на Блиском Истоку.
Циједимо комарца дочим прождиремо камилу.
Нема величанственијег човјека од онога који у "досади" и замору свакодневнога живота успијева чинити мала, ситна, добра дјела. Без буке и вике. Смирено. Постојано. Без преузношења. Без свијести о умишљеној сопственој величини. Таквима и Христос обећа вјечно блаженство:" Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско;" (Мат. 5,3)

🖋ЉЕТОПИСАЦ

#приче #доброта #дјела

Пошто је све Свето Писмо
богонадахнуто, то се само по себи разумије да је оно за све и корисно. У њему се може црпсти за себе истинско познање о Богу и својствима Његовијем, о Његовом односу према свијету видљивоме и невидљивоме, који Он створи, приводећи из небића у биће; ту је садржан правац врлинскога живота човјечијега, написани су закони, предано је руковођење, указани су начини и средства, како треба човјеку поступати, да би извршио тачно вољу Божију и угодио Њему; ако не извршаваш ова правила, то ријеч Божија, као неумољиви судија, изобличава савјест твоју и не даје ти мира све док не положиш у себи чврсту, као смрт, одлуку да у будућности поступаш по Закону Божијем, и тада Свето Писмо са свом кротошћу и љубављу почиње поучавати тебе, развијајући и јачајући добре пориве и тежње, положене у нас од Бога при самоме стварању. И мало-помало човјек долази у ону мјеру раста, која му дарује право примити оправдање и обилну благодат Духа Животворнога.

📝 Свештеномученик Петар, владика Вороњешки

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#наводи #Свето_Писмо #православље

Волите ли пиће Јегер?
(кратка повијест о његовом настанку)

Наук за справљање пића Јегермајстер смишљен је у Њемачкој љета Господњега 1934. и име своје дугује ником другом до најближем сараднику Хитлеровом - Херману Герингу.

У почетку, наук бијаше смишљен као лијек од 56 састојака (биљака, коријења, коре од лимуна и осталога) за побољшање варења. Управо те године Геринг издаде закон о правилима лова на земљишту Трећега Рајха.

Творац пића Курт Маст и сам бијаше страствени ловац и дјелатни члан нацистичке странке. Како би се додворио високоме старјешинству, Маст назва ново пиће "Јегермајстер" ("старјешина ловаца") и постави међу рогове јелена Хуберта не пламтећи крст хришћански, но свастику фашистичку.

Пиће се достављаше војсци. У Вермахту га војници зваху "Герингова ракија" или "Герингова лимунада".

У прољеће 1945. онај који му даде име, Геринг, најприје паде у немилост код Хитлера, потом изгуби све положаје и би искључен из странке јербо не могаше обезбиједити рад противваздушне одбране за вријеме наступања Совјетске војске. А послије Нирнбершкога суда сконча живот свој, испивши отров.

Може бити неко ће се загрцнути при сљедећем гутљају Јегера након читања ове кратке приповијести.
Открићу вам тајну: никада нијесам волио Јегер. Просто ми није одговарао - смрдио је по нечовјештву. 😁

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#занимљивости #Јегер #нацизам